U kategoriji Kuršumlija, Poslednje Vesti, Reportaža.

Dobrota dolazi iz duše: Kako to izgleda kad nepoznat čovek sa poklonima zakuca na vrata starih i usamljenih

Autor 3 јан 2017

KURŠUMLIJA- Ponekad samo jedan razgovor i jedan susret mogu da pokrenu humanu akciju. Prekjuče na ulici sretnem Slavišu Aksentijevića Joju, našeg čoveka, koji već 27 godina živi u Nemačkoj. Ima svoju firmu i bavi se građevinskim poslovima. Vrlo često dolazi u rodni kraj da obiđe majku i da se vidi sa drugarima iz detinjstva, rodbinom prijateljima… Voli ujutro da sedne i popije kafu u nekom kafiću.

-Baš sam hteo da te zovem, kaže. Ti znaš stare ljude po selima. Izaberi nekoliko najstarijih koji žive sami a nema ko da im pomogne, kaže mi Slaviša.

-Otkud baš sad, pitam.

Pojašnjava da je došao da provede praznike u Kuršumliji i kao uvek kupio majci potrebne namirnice.

-Majka mi je rekla da joj ne treba puno namirnica. Kaže da jedna usta ne mogu mnogo da pojedu i popiju. “Vidiš šta si sve meni kupio a znaš li da ima mnogo starih kao što sam ja, koji možda nemaju ni kilo brašna da zamese česnicu za Božić”, rekla mi je majka -prepričava mi razgovor Slaviša i nastavlja: „Odlučio sam da kupim po 25 kilograma brašna, 10 litara ulja, pet kilograma soli, pet kilograma šećera, pirinač, prašak i još nešto od sredstva za higijenu, kilogram kafe… Ti znaš te stare koji žive sami po selima. Razmisli i izaberi petoro da im odnesemo pomoć“.

Prihvatim Slavišinu molbu i insistiram da svi budu nekako, kako se kaže, „pod nogu“ da podelimo za jedan dan.

Samo što sam došao kući zove me Slaviša i pita da li sam razmislio. Kažem da još razmišljam i da ću mu brzo javiti. Odlučujem da to budu stari iz Konujuve, jer je dobar put kroz selo a nije ni daleko. Zovem predsednika mesne zajednice Tomu Đorđevića i zajedno izaberemo četiri kuće. Za petu sam odmah odlućio da to bude baka Milkana iz Pepeljevca, koja je tek pre nekoliko godina dobila struju i to zahvaljujući opštini, koja je platila sve troškove.

Sutradan smo već spremni za put. Svaka kuća koju smo posetili je priča za sebe. Svuda nemoć i sirotinja. Ovom prilikom ispričaćemo tri priče.

Baka Stana, Toma Đorđević i Slavisa Aksentijevic

Baka Stana

Predsednik Mesne zajednice Konjuva Toma Đorđević vodi nas u zaseok Lazići. Na kraju sokaka malena stara kuća na kojoj se vije tanak dim. Toma kuca na vrata i pojavljuje se sitna starica na čijem licu se vidi teško breme života. Objašnjavamo Slavišinu ideju i istovarujemo namirnice. Slaviša ne može da se odboji od stare bake. Nekako mu je odmah prirasla za srce. Ni ona ne može da veruje da se neko setio nje.

Priča kako živi. Sama u skoro pustom zaseoku svakodnevno čeka kad će je obići ćerke. Dovoljno je samo da ih vidi, zagrli. Samoća je najteža, objašnjava baka. Slaviša je pita da li joj još nešto treba. Baka kaže da joj ne treba ništa ali posle malo razmišljanja pokazuje na dotrajali krov. Kaže da se boji da se ne sruši i zatrpa je.

Dejan Rackov sa decom i Slavisa Aksentijevic

Munja

Odlazimo od bake Stane i idemo kod Dejana Rackova, poznatijeg pod nadimkom Munja. Jedini mlad čovek koga smo odlučili da posetimo. Rođen je u Ratkovu, gde je živeo do Vojske. Kad se vratio nije imao gde da živi i došao je u Konjuvu, rodno selo svoje majke. Stara dedina kuća je bila prazna i on je u njoj započeo novi život. Oženio se i dobio dvoje dece. Ćerkica ide u treći razred a sin u predškolsko. Nismo imali pojma da mu je žena u porodilištu i da je juče dobio treće dete. Sada ima više dece nego celo selo. To je dovoljan razlog da mu se pomogne. Zatičemo ga u dvorištu kako nešto prenosi. Deca trčkaraju za njim. Čuje se vesela graja. Odmah se vidi da su srećni. Sirotinja, a smeju se, igraju, vesele…

Slaviša mu uručuje poklone. Uz namirnice tu su i slatkiši za decu. Čestitamo mu prinovu. Munji osmeh ne silazi sa lica. Deca su njegovo bogatstvo, pa ako se za nešto I pritrpi, ne mari.

U kolima Slaviša prepričava svoje utiske.

-Kod bake Stane san umalo zaplakao a kod Munje sam se toliko razvedrio da ne mogu da opišem. Toliko vedrine kod nekog čoveka odavno nisam video. Dečica mu se muvaju oko njega, trčkaraju, smeju se…lepota-prepričava svoj utisak Slaviša.

Jovanka Kuzmanovic i Slavisa Aksentijevic

Baka na štakama

Za kraj smo ostavili Jovanku Kuzmanović iz Perunike. Dolazimo do njene kuće na kraju sela. Stara letvara zna i za bolje dane. Zbog godina i nemoći starice da je koliko-toliko održava, kuća je dotrajala. Stare letve iskočile. Krov se naherio, tarabe oko kuće se iskrivile. Jedan pogled je dovoljan da se shvati ko i kako živi u njoj. Čim smo stali na kapiju je dotrčao pas i počeo da laje.

-Da zovemo, pitamo Tomu Đorđevića.

-Ne treba, kaže on, po lajanju psa Jovanka zna da su ispred kuće nepoznati ljudi. Izaćiće sama.

Prošlo je dobrih pet minuta dok se vrata nisu otvorila i na pragu se pojavljuje starica. Izlazi uz pomoć dve štake. Prevalila osamdesetu. Na glavi joj uredno vezana marama. Vunene čarape i opanci, kao i vuneni džemper, tačno oslikavaju kako je ova žena nekad živela, i kako danas živi. Gleda iznenađeno u njoj potpuno nepoznatog Slavišu, koji u rukama drži džak brašna. Tek kad kod kapije primeti Tomu Đorđevića na licu joj zaigra blagi osmeh. Njega poznaje, i bi joj lakše.

Slaviša joj objašnjava razloge posete. Sluša ga pažljivo ali ne razume. Ko to danas, potpuno nepoznat, donosi njoj sirotici namirnice. Osim ponekad, poslednjih godina, od Crvenog krsta, ona u svom životu ništa džabe nije dobila. Za sve je morala dobro da se pomući. Ili na njivi, ili na livadi, u šumi, štali… za svaki dinar morala je da prolije znoj, mnogo znoja.

Slaviša joj prepričava razgovor sa majkom. Tek tad shvata.

-Neka Bog da zdravlje tvojoj majci. Ona je srećna što ima takvom sina. Neka Bog da sreću i zdravlje tebi i tvojoj porodici-izgovara nekako svečano Jovanka, kao da je na molitvi.

-Želim ti bako da lepo provedeš Božić-pozdravlja se Slaviša nakon što smo joj uneli namirnice u kuću.

-I ti sinko, zajedno sa svojom majkom. Neka da Bog zdravlje svakom čoveku-otpozdravlja Jovanka.

Krećemo za Kuršumliju. Dobrih pet minuta niko ne progovara ni reč. I ja i Toma i Slaviša smo utonuli u neke svoje misli.

Tišinu prekida Slaviša: „ Ne znam da objasnim ali nekako se osećam lepo. Znam da nisam učinio mnogo, i da ova moja pomoć nije trajno rešenje, ali ipak sam učinio nešto, pomogao koliko sam mogao. Makar za Božić imaće sve što im treba“-

Slavišina humanost pomogla je nekima da se osećaju, bolje, da uvide da nisu baš ostavljeni, zaboravljeni. Mnogo im znači što im je dobar čovek zakucao na vrata i poželeo im srećan praznik. Naravno, i namirnice će im dobro doći, bar za neko vreme, a možda će se uskoro pojaviti neki drugi Slaviša, koji će potpuno iznenada zakucati na neka druga vrata. Neke druge Jovanke, Stane, Milkane su takođe same, nemoćne a bogami neke i gladne. Na žalost U kuršumlijskoj opštini ima ih puno.

"Dobrota dolazi iz duše: Kako to izgleda kad nepoznat čovek sa poklonima zakuca na vrata starih i usamljenih", 5 out of 5 based on 19 ratings.

Vaša reklama ovde?.

Kratak url URL: http://toplickevesti.com/?p=56294

3 јан 2017. Komentari na vestima starijim od 7 dana su zatvoreni RSS 2.0.

12 komentara for “Dobrota dolazi iz duše: Kako to izgleda kad nepoznat čovek sa poklonima zakuca na vrata starih i usamljenih”

  1. Kod nas se kaže uvek imao i davao, svaka čast Sale…

  2. gastos

    svaka cast humanost,i ja to radim svake godine kad dolazim u kursumliju samo bez novinara i foto aparata.
    pozdrav iz HH hamburga

  3. malo je takvih ljudi koji daju a u mogućnosti su svaka čast donoru.

  4. Slaviša

    Svaka čast školski

  5. Slaviša Simic Sima

    Bravo školski !!!!

  6. aleksandar

    joja na dobro se vratilo tvojoj porodici i tebi, živ bio ! . . . .

Komentari su zatvoreni









Maintained by OZ.I.T.Solutions