Smiley face
U kategoriji Komentar, Kuršumlija, Poslednje Vesti.

Nekad i sad: Sve je isto samo nema pesme

Autor 12 феб 2017

KURŠUMLIJA- Što sam stariji sve više me hvata nostalgija. Prešao sam sedamdesetu, zdravlje me još služi a i na penziju se ne žalim. Deca su mi dobro, imam i unuke, reklo bi se-živim dobro. Skućio sam se u velikom gradu, završio profesorsku karijeru i sada se trudim da što lepše proživim ostatak života.

Kažu da su stari ljudi kao deca i ja sve više verujem u to. Ponekad ne mogu da se setim šta je bilo juče ali odlično pamtim detinjstvo u svom selu kod Kuršumlije. Po današnjim standardima bio sam puka sirotinja, samo ja to tada nisam znao. Nekako najviše pamtim zimske večeri.

Kao da sada gledam! Moj deda sedi u čelo stola i zavija cigaru. Pored njega limena kutija sa duvanom a na poklopcu papiri. Deda sporim pokretima, kao da ima sve vreme ovog sveta, sa uživanjem puni duvanom listić papira, koji spretno drži između palca i kažiprsta leve ruke. Otac sedi na tronošci pored šporeta rukama troši kukuruz a ja čučim pored njega i čekam šišarke, od kojih zidam kulu. Majka sedi na dnu  „gvozdenog“  kreveta i zapliće petu na očevim vunenin čarapama. Pored nje sestra „krade“ zanat. Na zidu, okačena na ekser, škilji lampa. U crnom šporetu pucketa vatra a u rerni se peče krompir za večeru, koji ja željno isčekujem.

Deda i otac razgovaraju šta su danas uradili i šta ih čeka sutra. Mi deca ćutimo. Dogovaraju se da sutra izvuku nekoliko koli đubra na njivu na brdu. Majka kaže da moraju noćas da pripaze jer očekuju da ovce počnu da se jagnje.

U samo njoj znanom trenutku majka ustaje, otvara rernu i uzima jedan vreo krompir. Brzo ga prebaci nekoliko puta iz ruke u ruku i kaza: „Pečen je“. Izvadi i ostale u jednu tepsiju i stavi na sto. Uze jednu kalenicu iz kredenca i donese raso. Okupljeni oko stola ljuštimo krompir i umačemo u raso. I sad osećam kako mi se krompir topi u ustima. Svi jedemo u tišini. Kad smo završili deda ponovo poče da zavija cigaru a otac sede pored majke na krevetu. Odjednom, prvo tiho, a onda sve jače, poče da peva svoju omiljenu pesmu „Pogledaj de mala moja…“. Majka mu nešto tišim glasom, ne prekidajući pletenje, pomaže. Kad su završili pesmu, počinju drugu. Deda ih posmatra sa osmehom na licu. Kad mu je cigara dogorela, nekako svečanim glasom kaza: „Vreme je za spavanje“. Odlazi u „sopče“ i zatvara vrata.

Škripa guma na ulici prekide moje razmišljanje o detinjstvu. Veče je. Reših da odem kod sina, koji sa snajom i dva unuka živi na spratu. Zatičem ih sve u dnevnoj sobi i nekako mi milo oko srca. Ne znam kako ali počeh u mislima da upoređujem ono i ovo vreme. Sin sedi za kompjuterom. Snaja gleda seriju. Oba unuka drže u rukama mobilne telefone i kuckaju. Umesto petrolejke, dnevnu sobu osvetljava luster. Umesto crnog šporeta, sobu greje radijator. Sin ne mora da troši kukuruz za stoku, on radi neki drugi posao. Snaja i ne zna šta su igle. Umesto krompira sa rasolom verovatno će naručiti picu. Moje šišarke zamenili su mobilni telefoni, tableti…  Sve je skoro isto, samo je malo tehnologija napredovala. Ipak, nije isto! Danas se neće se čuti pesma, koja je nekako zbližavala porodicu.

(Autor prof. D. Jovanović, Beograd)

 

Vaša reklama ovde?.

Kratak url URL: http://toplickevesti.com/?p=57853

12 феб 2017. Komentari na vestima starijim od 7 dana su zatvoreni RSS 2.0.

4 komentara za “Nekad i sad: Sve je isto samo nema pesme”

  1. Profesore, a šta je danas sa dedinom i očevom kućom?

  2. Drug

    Kad smo bili mladi zeleli smo da odemo sto dalje od kuce,da tamo radimo stvaramo i zivimo.Kako vreme prolazi i polako starimo voleli bi da smo blizi kuce gde smo rodjeni to su cinjenice,ali sta da se radi sve nas je naterala nemastina i beda da odemo u svet.

  3. Nebojsa

    Lep tekst profesore. Ali greska velika greska svih nas da smo ostali na svojim ognjistima kod svojih kuca danas bi i u nasim selima bilo i dobrih puteva i sruje i vodovoda i najvaznije graje dece znaci zivota a Vasa i moja kuca u selu bila bi puna ljudi i nesto biismo radili deca bi se igrala smejala ovako svi buljimo u mobilne telefone i televizore. Svi smo se poveli za zapadnim vrednostima ako su to uopste vrednosti a sumnjam i propadamo kao narod i kao ljudi propadamo i ne vidi se kad ce to da stane.

Komentari su zatvoreni

Mountain View








Maintained by OZ.I.T.Solutions