Smiley face
U kategoriji Komentar, Poslednje Vesti, Prokuplje.

Priče prokupačke: Gore-dole, dok noge ne zabole

Autor 19 мар 2018

PROKUPLJE- Zalutam po nekad u takozvanu BID zonu u našoj varoši, lepu, popločanu, osvetljenu … kojoj nedostaje samo mala piramida na početku, koju su moji sugrađani ubrzo po postavljanju nekud “sćutunisali”. Jer šta će, zaboga, piramida u gradu “Gvozdenog puka”. Ono, istina, ima tu među nacionalnim manjinama i Egipćana, ali opet, ne baš toliko da im se i piramida mora sagraditi.

Foto prokuplje.org.rs

Hodam tako pustom ulicom načičkanom zastakljenom kafićima u kojima mladi sede kao u izlozima, sa svojim “tač skrin” telefonima i grickaju bele kašičice od “kraće s mlekom”, a kroz glavu mi prolaze slike minulih godina. I kao da ponovo od nekud čujem davnašnje drugarske dogovore, na reč:
-Će vidimo li se večeras na korzo?
-Važi. Ću budem kod ono drvo ispred “Hameum”!
I dogovor je pao. Fale još samo semenke i možemo sa startujemo. Od kibic drvceta, pa u krug. Kad noge zabole, opet na početak. Prolaze lica, noge, grudi i “dobar budi” ! Nije to čuveni dolap iz literature, gde se konjče samo besomučno okreće u krug, u znoju njuške svoje. Ne, to je bila reka ljudi, pozdrava, razmene misli i reči. Reči blagorodnih i intrigantskih. Pretresanje tema i dilema. Videti i biti viđen. Penzioneri o penzijama i nestašicama lekova, angini pektoris … Mladi o muzici, simpatijama, garderobi, frkama … Na žalost, sve češće i o “reketu”, dilovanju, oružju … Srednja generacija o propaloj firmi, nezadovoljnoj ženi, i sitnoj deci koja odrastaju u tuđem svetu.
Prokupački korzo otvarao se u 17 sati, a zatvarao u 24. Jer, naravno, posle toga je već drugi dan. Za užitak korziranja sasvim dovoljno. Jer, u životu treba imati meru. A i cipele su bile skupe.
Epicentar zbivanja bio je u centru grada kod česme “četiri risa” ispred Trgoprometove “Nove robne kuće”. Ona je kao kakav svetionik pokazivala put žednima, “ožednelima”, i onima koji ne znaju gde su pošli.
Tu su se mogle naći mlade mame, koje su izvele svoja mila čeda da gaze travu.
Korzo je imao svoju toplinu, dočekivao nas i ispraćao svako veče, kao svog najbližnjeg. Korzo vas je voleo i čuvao. Moglo vam se jedino desiti da vas pregazi neki zalutali vozač, ali to već nije bila stvar korzoa. Ružne stvari su se uglavnom dešavale van njega.
Kad bi ste noću izašli iz kafane korzo bi vam pružao svoju ruku u vidu bandere ili drveta, i vi bi ste ponovo postajali stabilna ličnost. Pružao vam svoju česmu za osveženje i otrežnjenje, i pokazivao put do kuće.
Opasnost je nastajala tek kad se pređe granica korzoa, na putu prema vašem domu.
Jer, korzo je bio institucija, sigurna kuća, i sistem za oslobađanje od stresa, koji je od kad nema korziranja prerastao u epidemiju.
Mi smo se tada vraćali svojim kućama rasterećeni svih briga koje su se u nama nakupile tog dana.
A vi danas sedite uz kompjuter i slušajte muziku za opuštanje i meditaciju, uz prizore dalekog istoka, trešnje u cvetu, lotosa, ili šum mora i pištanje delfina, koje ne razumete.
Možda vam to i pomogne. Ako ne, tu su psihijatri.
Ja sam ipak, još uvek za stari dobri korzo i “gore – dole, dok noge zabole”. Ali, više nemam s kim …

(Autor Slavoljub Vuković)

Kratak url URL: http://toplickevesti.com/?p=77547

19 мар 2018. Komentari na vestima starijim od 7 dana su zatvoreni RSS 2.0.

3 komentara za “Priče prokupačke: Gore-dole, dok noge ne zabole”

  1. Svaka ti čas Slavoljube,baš je bilo tako.

  2. Ovo je jako lijepo ispričano o našem dobrom korzu. Zaista je to bilo gore dole dok noge ne zabole. Od centra do Carine pa nazad. Usput smo svratili i na sladoled u poslastičarnicu kod Pavlovskog nasuprot nje je bila prodavnica Beko. Sad je to jedna od najmirisnijih ulica u gradu. Ulica lipa.

Komentari su zatvoreni






Maintained by OZ.I.T.Solutions
Scroll Up