Smiley face
U kategoriji Komentar, Poslednje Vesti, Prokuplje.

Prokupački vremeplov: Šta to beše tolerancija?

Autor 24 мар 2018

PROKUPLJE- O toleranciji se mnogo priča poslednjih godina. Počeli smo prvo sa religijskim pravilima: “Ljubi bližnjega svoga …”, onda su se nakačili politički marketinški trikovi, parole, opet o ljubavi i toleranciji, a onda i neki nepoznati ljudi tipa nevladinih organizacija, e da bi nas isto to naučili. Nesporno, teba nam ta priča, treba nam prevaspitavanje. Jer, kako nam izgleda surova svakodnevnica: Usamljeni, uz svog elektronskog prijatelja koji “trpi” sve naše hirove, provodimo vreme u svojim sobama, bežeći od dece, žene, muža, roditelja …

Tu je još i iskazan određeni stepen tolerancije – mašine prema nama, obrnuto, ne.
Zatim odlazimo na svoja radna mesta (ko ih ima) noseći sa sobom jed i čemer odnekud stvoren, mrzeći kolegu ili koleginicu, jer nam se čini da je dobio nešto više “životnog kolača”, upravo kupio nova kola, dodao jednu šupicu, ima veze “gore” …
Kad odradimo – ojadimo to malo šanse što nam se pružila, trčimo natrag u svoje tople domove, izbegavajući rođake, komšije i radoznale poglede. I tako iz dana u dan…
Planiramo kako da izbijemo ulazna vrata kako bi smo zaobišli stare roditelje, jer mama ne podnosi ženu, njenu mamu, samo da odvojimo sobičak sinu junoši, jer treba da mu dođe devojčica pa će da bude nervozan, da zaklonimo pogled komšiji na letnju kuhinju, da ne gleda šta danas imamo za ručak.
A nekada, ne tako davno, nećemo da kukamo, samo da se malo setimo … opet ono kad je u Prokuplju bilo leto, cvetne bašte, mali, sasvim obični ljudi. Veliki rat se završio, kolone izbeglica, ljudi bez domova i tada, više nego skromne u odnosu na današnje, kuće gazda, trgovaca, viđenih zanatlija. Tada je, kažu, bio “višak stambenog prostora”. Gazdinske porodice silom su dobijale obavezne podstanare beskućnike. Bilo je tu i tužnih i smešnih situacija, ali sasvim ljudskih, u tim čudnim konglomeratima.
U kući na brdu, kod gospođa Nate, skoro da je bila kompletna pozorišna postavka. Čuveni, nikad zaboravljeni Keza sa svojom gospođa Dudom – Beograđankom, Bogi – Džigerica sa svojom porodicom, Žika – Đuson sa svojima, a u suterenu Mutka – albino lepotica. Gluvonema, od koje su se nepravedno plašila deca a manje oficiri OZNE. Gospođa Nati je bila ostavljena jedna soba, malo podruma i nešto malo dostojanstva.
Kažu, ručavali su svi u isto vreme u dugačkom hodniku te kuće. Iz današnje perspektive deluje vrlo neobično da su svi ti ljudi funkcionisali zajedno, bez većih svađa i trzavica. Jedino bi gospođa Nata bila poluokrenuta leđima, opet čuvajući svoje malo dostojanstva, jer joj je spadala veštačka vilica, pa nije bilo zgodno da to vide ostali ukućani. Svi su kasnije odlazili svojim putem, odrastali, selili se …
Da li današnje generacije usamljenika mogu da nauče nešto iz ovih redova ili ironično sležu ramenima, grabeći ka samo jednom cilju – stvoriti po svaku cenu i što više. Nije na odmet, budući da je vreme posta, da se setimo da vera nije samo izabrati raznovrsnu posnu hranu, niti se istaći sa “tri slave i 200 gostiju”. Hajde, ako je ikako moguće, da ponovo vraćamo stvari na svoje mesto. Da postom isčistimo svoju dušu i misli, da budemo što više tolerantni, i da nas to nešto usreći.

Kratak url URL: http://toplickevesti.com/?p=77911

24 мар 2018. Komentari na vestima starijim od 7 dana su zatvoreni RSS 2.0.

Komentari su zatvoreni






Maintained by OZ.I.T.Solutions
Scroll Up