Smiley face
U kategoriji Komentar, Kuršumlija, Poslednje Vesti.

Zoran Pavlović, crtica iz života: Ko je šišao a ko mesio u Kuršumliji?

Autor 17 апр 2017

KURŠUMLIJA- Kuršumlija kao tipično zanatski grad imala je desetak frizerskih radnji koje su ostale upamćene po svojim vlasnicima i porodicama koje su se šišale kod njih. Jedan od tih bila je i Pantićeva frizerska radnja koja je, poput ostalih, bila klasično opremljena.

Dve frizerske stolice na podizanje i spištanje za šišanje, podšišivanje i brijanje. Ručna mašinica, oštre makazice, brijač sa čeličnim sečivom koje se oštrilo na kožnom oštraću zakačenom u nekom delu radnje. Ispod velikog ogledala koje je pokrivalo obe stolice bile su postavljene keramičke bele posude. U jednoj je bio puder, pomada a u staklenoj po nekoliko pijavica koje su vešti majstori postavljali na vratnom delu mušterija koji su imali problem sa visokim pritiskom. Pijavice bi usisavale krv a time i smanjivali pritisak kod hipertenzičara. Naravno, bila je to samo privremena  iluzija o boljem zdravstvenom stanju. U nekoliko litarskih boca od teškog stakla, frizeri su držali kolonske vode sa različitim mirisima. Ko je imao da plati iz radnje je izlazio obrijan ali i namirisan puderom, pomadom i kolonskom vodom. U svim radnjama je uvek bilo naroda koji bi mirno čekali na red  čitajući novine postavljene na velikim drvenim ramovima a onde gde je gazda imao radio slušale su se vesti i emisije prožete dobrom narodnom muzikom. Pevali su Vule Jevtić, Zaim Imamović, Nada Mamula, Mile Bogdanović i drugi majstori sa sjanim glasovnim mogućnostima. Naravno, tu se ogovaralo, prepričavali razni drugi gradski dogadjaji a po najviše priče o Zvezdi, Partizanu, Bobeku, Rajku Mitiću i domaćim fudbalskim majstorima koji su u derbiju Niške zone slavili pobedu na “Topličaninom” iz Prokuplja, tradicionalno najvećim rivalom.

Jedni su kao što rekoh išli kod Pante na šišanje a ja, moja braća i naravno otac, kod čika Mileta Mitkovića čija je radnja bila tik uz poljoprivrednu apoteku koju je držao dobar čovek, duša od ćoveka, šaldžija koji je svoj smisao za humor i zdravu zezanciju celim svojim obimom preneo na sina Cagu Mladenovića. Stariji se dobro sećaju Arse Mladenovića, kvalifikovanog poljoprivrednog tehničara koji je prvi organizavao izbor najlepšeg balkona u gradu. Moja pokojna majka Raška Pavlović do kraja života ponosila se tom diplomom i pored „pakosnih“ ogovaranja nekih komšinica  koje su govorile da je ona dobila nagradu što je Caga moj drug a ne što je uzgajila prelepo cveće koje ukrašavalo ne samo naš balkon već i celu zgradu u Kosovskoj br.10. Bile su to zgodne gradske šale zbog kojih se niko nije našao ugroženim niti nadurenim.

Kod Mitkovića su se šišale i druge činovničke porodice iz dva razloga. On je to radio dobro i bez nekih modnih kerefeka i drugo, šišalo se preko meseca a plaćalo kada stignu plate. Kod mog oca je redosled isplate dugo bio uvek isti. Najpre Miletu a ostalo zašta ostane. Da bi se štedelo, odmah na početku letnjih ferija, prva obaveza je bila da odemo kod Mileta i budemo ošišani do glave na nularicu. Sledeće šišanje bilo je septembra ili oktobra.

Jedan od zanimljivijih salona bio je kod Avre. Njegova radnja je bila odmah do Trifunove pekare ili na mestu današnjeg “Borova” koga više, nažalost, nema. Tu je bio i “Foto Mitić” a ispred radnje okupljali su se lokalni momci odakle bi dobro kibicovali devojke koje su prolazile pored njih neumorno šetajući neravnom kaldrmom gore dole, pa opet gore dole. Tu su se muvali i mladi šegrti koji su tek počeli da uče zanat. Ko se još ne seća Vlade Kitića i malenog Šokija, bog dušu da mu prosti, koji su bili spoljni momci za kupovinu bureka, cigareta, širenje tračeva, donošenje vode sa Vojničke česme i došaptavanje ljubavnih

poruka poslatih od mladića spremnih da se te jeseni ožene pod uslovom da nadju pravi izabranicu svoga srca. Pred tom radnjom pojavio se jednog julskog dana Milan Ivanović Šoja, stasiti centarfor Podgoričke “Budućnosti” i omladinske reprezentacije Jugoslavije. Otišao je kao dete a došao je kao velika fudbalska zvezda. Svi smo ga voleli ne zbog fudbalske slave koliko zbog toga što je bio pitom i dobar i što smo ga svi svojatali. Nažalost, i on je prerano preminuo.

Čaršija pamti i mnoge dogadjaje u radnji preko puta Evrope, koju je držao čika Bora, otac poznatog Alila Mirkovića, Kosaničinog golmana i jedinog kvalifikovanog električara u gradu. Ostala je u sećanju anegdota koja je počinjala i završavala se: „Sal ti meni pokaži gde ti je glava a za ostalo ne brini“, govorio bi majstor Bora, koji je pola dana sedeo u radnji a pola u Evropi.

Nekom drugom prilikom pričaću vam i o majstoru Krndi iz „Koreje“ koji je ima šestoro dece, bio gola sirotinja ali uz pomoć mašinice i makaza uspeo je da ishrani i izvede na put svoju brojnu dečurluju, koji su, kada su stasali i stali na noge, postali ozbiljni ljudi i domaćini. Svi ih pamtimo kao dobre i plemenite dečake medju kojima je stasavala i jedna crnomanjasta lepotica za kojom su se mnogi momci okretati.

Pekara je bila priča za sebe. Najpre zbog toga što je moj pokojni otac Ljubinko bio jedno vreme i direktor „Komunalnog“ i drugo što je ceo grad gledao u nju i majstore koji su tu radili. Znalo se kada su zamesili hleb, kada izlazi prva pa drugo “foruna” i kada više hleba nema. Hleb se mesio od crnog brašna, bio je okruglog oblika sa debelom  korom odozdo i rumenom odozgo a težak 2 kg. Guš je bio da ga se dočepate vrućeg i da ga pojedete pola dokle dodjete do kuće. Ponekad na donjoj, dobro pečenoj kori, ostalo bi neko veće parče ugljena koje ništa nikome nije smetalo. Bio je to više ukusan nego neukusan hleb ali najzanimljiviji su bili ljudi koji su ga mesili i pekli. Sve važni i značajni momci za grad. Mile Ruta, otac moje kumice Verice ostao je legenda grada i pekare. Radio bi po celu noć a dešavalo se da sa gradskim ciganima bekrija dan i noć. Babljok je bio korpulentni centarhalf “Kosanice” koga je lopta mogla da prodje ali protivnički igrač nikada. Tu je radio i Čale, otac braće Čarapić i jako dobar i važan lik u pekari. Bili su to plećati i snažni mladići, očevi koji su svojim mišicama znali da umese na stotine hlebova, preture preko ruku teško testo, istrpe sve pohvale ali i kritike kada hleb nije dobro narastao ili kada je bio po malo nakiseo. Verovatno jedan od najznačajnijih dogadjaja za ovu pekaru, bio je dan kada je iz vrelih foruna izašla prva rumena bela vekna. Svi smo jurili da probamo to čudo od hleba a dešavalo se da do kuće pojedemo celu veknu a na sto prinesemo okrugli crni hleb, koji se već svima dosadio.Sa belom veknom došla su i druga pravila, drugi ljudi, prve farmerice i Borovo patike, nova moda i parfemi na korzou a uskoro zasvetleo je i prvi televizor u Domu JNA. Na ekranu je carevao Čkalja i Mija a film „Servisna stanica“ gledao se po desetak puta. U sali bioskopa „Proleter“ vladala je prava histerija od smeha koji bi povremeno prelazio u zacenjivaje ili opšti kihot. Narod se radovao novom danu koji bi leti rano svanjavao a zimi rano smrkavo. A, radovao se, verujte mi na reč, i beloj vekni ako ne svaki dan, onda jedanput-dvaput nedeljno, sve do časa dok neko nije  proglasio okrugli crni hleb “štetnim” a usto i ideološkim  simbolom jedne kaljave Srbije medj šljivama i bogatim  njivama. I njemu je trebalo pokazati put ka prošlosti.

(ŽAOKA zoranpa.blogspot.rs)

 

 

Vaša reklama ovde?.

Kratak url URL: http://toplickevesti.com/?p=60866

17 апр 2017. Komentari na vestima starijim od 7 dana su zatvoreni RSS 2.0.

6 komentara za “Zoran Pavlović, crtica iz života: Ko je šišao a ko mesio u Kuršumliji?”

  1. Verovatno se neko od starijih,seća i mog pok.dede iz Mačkovca,Milija Tošić…nekada je imao svoju kafanu u selu…

  2. imalo dosta brica ali je samo jedan nas PANTA

  3. U berbernici ,,Pantic,, sisao sam se kao dete u posebnoj stolici za decu.

  4. Divan prilog, podsecanje da se ne zaboravi.

  5. ani

    I onda su dosli oni i sve upripastili i dan danas to rade.

Komentari su zatvoreni

Mountain View








Maintained by OZ.I.T.Solutions