U kategoriji Blace, Kuršumlija, Poslednje Vesti, Prokuplje, Sport, Žitorađa.

Miki Aleksić iz Kuršumlije na 47. mestu najboljih levih krila jugoslovenskog fudbala svih vremena, preskromno za njegove kvalitete, kažu organizatori izbora

Autor 1 dec 2020

U izboru 50 najboljih levih krila jugoslovenskog fudbala Fejsbuk stranica Istorija ex yu fudbala stavila je Miroslava Mikija Aleksića iz Kuršumlije, bivšeg fudbalera Radničkog i Vojvodine, na 47. mesto. I sami organizatori izbora kažu da je ovo mesto preskromno za Aleksićev kvalitet i da je prve polovine osamdestih godina bio među najboljim igračima na toj poziciji u Jugoslaviji.  Pročitajte obrazloženje organizatora izbora:

47. ALEKSIĆ MIROSLAV (Radnički, Vojvodina)

Kada smo pre jedno dva meseca objavili preliminarni spisak kandidata, jedan toplički portal je to preneo kao veliko priznanje za fudbalera rođenog u Kuršumliji. A jedan Aleksićev saigrač na svom fb profilu svrstao je “ niškog Rumenigea“ u top-3 najboljih levih krila Jugoslavije svih vremena . Baš kao što jedan od posetilaca to tvrdi za Besta sa Bistrice, baš kao što će se za svakog od preostalih 46 kandidata naći neko ko će svog ljubimca svrstati u sam krem levih krila.
Upravo iz te odgovornosti, iz te svesti da će se uvek naći nezadovoljnih pojedinaca, tolika pauza između preeliminarnog spiska i objavljivanja rezultata, jer je trebalo vremena da se čitava jedna gomila podataka i argumenata slegne, odmeri, proračuna i napravi koliko- toliko realan poredak, koji svakako nije ni savršen niti nepobitan. Mi smo se trudili da greške i odstupanja svedemo na najmanju moguću meru.
Sam Aleksić bio je jedno od najboljih levih krila Jugoslavije prve polovine osamdesetih, a njegove fudbalske kvalite pored domaće imala je prilike da upozna i evropska javnost. Bio je jedan od najboljih i najzaslužnijih pojedinaca u pohodu Reala sa Nišave do polufinala Kupa UEFA, a njegov gol Napoliju na San Paolu demonstracija je i doktorska disertacija njegovih brzinskih sposobnosti i fudbalskih kvaliteta. Dragan Džajić video je u Aleksiću svog naslednika i pokušao da ga dovede u Zvezdu, međutim zbog obećanog stana Aleksić je rešio da ostane u Nišu. I tako napravio najveću grešku u karijeri, a Džajićeve reči: Iz Zvezde u Radnički možeš kad god hoćeš, iz Radničkog u Zvezdu samo jednom“, ispostaviće se kao nekakvo sudbonosno prokletstvo. Sa kvalitativnim padom Radničkog i ispadanjem u Drugu ligu, usledio je i pad Aleksićeve karijere, između Zvezde, reprezentacije, Evrope, punih tribina, naslovnih strana, igračkog napredovanja… izabrao je tavorenje u drugoligaškoj konkurenciji, daleko od očiju javnosti i selektora. Sezona provedena u Vojvodini 1989/90, gde je pružao sasvim solidne partije i podsetio na slavne dane, ispostaviće se kao pokušaj delimičnog oživljavanja karijere, ali je za neke velike, reprezentativne domete bilo prekasno.
Otuda i ovo, za njegove kvalitete preskromno, 47. mesto na listi najboljih levih krila jugoslovenskog fudbala, stoji u obrazloženju organizatora izbora.
Pozvali smo Mikija Aleksića da da svoj komentar izbora. On kaže da je zadovoljan što je ušao u 50 najboljih levih krila svih vremena u Jugoslaviji i dodaje da se slaže sa obrazloženjem koje su napisali organizatori izbora.
Inače, organizator bira 50 najboljih unazad, od pedesetog mesta.
50. IVICA GRNJA (Osijek)
Jedan od predvodnika prvoligaške generacije Osijeka sa kraja sedamdesetih. Vihorno levo krilo kome je brzina bila glavni adut, ali je “ nešto slabijem“ plasmanu, ako se tako može okarakterisati izbor među 50 najboljih, kumovala skromna golgeterska statistika od svega 10 prvenstvenih golova, odsustvo velikih evropskih i reprezentativnih utakmica, te paklena konkurencija!
49. SAMATOVIĆ BRANKO (Sutjeska)
Predvodnik prvoligaške generacije Sutjeske sa početka sedamdesetih, ako ne najbolji onda svakako najpopularniji fudbaler nikšićkog kluba. O njegovoj popularnosti svedoči nadimak „Best sa Bistrice“ te navijački stihovi spevani njemu u čast “ Naš je Baja bolji nego Džaja“ . Na vrhuncu karijere imao je ponudu Partizana, ali su ga ondašnji fudbalski propisi i taj neki rajetinski mentalitet sprečili da ostvari mnogo bolju i uspešniju karijeru. Ostao je samo lokalni heroj, a imao je potencijal da bude nacionalna, možda čak i evropska zvezda.
A razlika između lokalnih heroja i planetarnih zvezdi sa samog vrha naše liste je tih nekih četrdesetak mesta.
48. Krstić Radomir (Vojvodina)
Uz dve šampionske titule i par titula vicešampiona, Vojvodina je najuspešniji jugoslovenski klub posle velike četvorke. Voša je uvek imala asove svetskog formata u svojim redovima, od Boškova i Veselinovića, preko Rajkova, Takača, Trivića, Nikezića, Ivezića do Šestića, Mihajlovića i Jokanovića. U takvom takmičenju biti klupski rekorder po broju zvaničnih nastupa dokaz je visoke fudbalske klase Radomira Krstića, levičara zlatne generacije jugoslovenskog fudbala i sportiste AP Vojvodine za 1957. godinu. Radomir Krstić bio je nezamenljiv u najboljoj klupskoj generaciji Vojvodine deset godina, koja za razliku od nekih kasnijih generacija nije uspela da dođe do šampionske titule. Sam Radomir, iako je nekoliko puta igrao za B reprezentaciju, nikad nije poneo dres najbolje reprezentacije. Imao je nesreću da je igrao u isto vreme na istom mestu kao i Branko Zebec, u to vreme najbolji levičar ne samo jugoslovenskog već i evropskog fudbala!
46. VUKOJE MOMČILO „RICI“ (Velež)
Levo krilo BMV generacije Veleža, fudbaler sa oko 270 prvenstvenih nastupa i bez reprezentativne statistike. Imao je tu nesreću da je igrao u zlatno doba jugoslovenskog klupskog fudbala, da mu je vrhunac karijere bio negde između 1972. i 1976, kada je koncentracija kvalitetnih levih krila bila najjača u istoriji jugoslovenskog fudbala, od u to vreme neprikosnovenog Džajića, preko Petkovića, Bjekovića, Šurjaka, Rore, Vabeca, Spasovskog Kovačevića… U neko drugo vreme, pogotovo nakon raspada nekadašnje države, fudbaler za minimum dvocifrenu reprezentativnu statistiku. Izrazito preciznog centaršuta , činio je sjajan duet sa Duškom Bajevićem, po načinu i stilu igre podsećali su na čuveni Zvezdin tandem Džajić- Lazarević, a zbog te sličnosti mediji su ga početkom sedamdesetih predviđali kao Džajinog nasljednika u nacionalnom dresu
Međutim, popularni Rici nije postao reprezentativni kalibar, ostao je zahvalan klupski igrač koji bi , kao takav ,danas imao mesta u svim klubovima koji se takmiče u Ligi Evrope i u svim reprezentacijama ex yu republika.
45. VUJOVIĆ DRAGAN “ GUZO“ (Budućnost)
Legenda i jedan od.najboljih igrača titogradske Budućnosti. Atipično levo krilo, za tu poziciju izuzetno spor igrač, ali neverovatnih tehničkih sposobnosti, po mnogima jedan od najboljih driblera u istoriji jugoslovenskog fudbala. Legenda kaže da je na nekoj pripremnoj utakmici Budućnosti i Reprezentacije toliko nadvisio i ponizio reprezentativce da je na kraju došlo do fizičkog obračuna njega i Marka Elsnera i da mu je upravo taj detalj uništio reprezentativnu karijeru. Međutim, ova priča je samo deo narodnog folklora budući da je Vujoviću u trenutku odigravanja ove utakmice bilo 30 godina i da je već bio prešao igrački zenit. Pre će biti da su ga nedostatak.brzine, romantično shvatanje fudbala, igranje za raju i potez više koštali ozbiljnije i klupske i reprezentativne karijere. Što nikako ne umanjuje njegovo vrhunsko fudbalsko majstorstvo!
44. NEBOJŠA VUČIĆEVIĆ (OFK Beograd, Partizan)
Poput Dragana Vujovića još jedno atipično levo krilo kome su tehničke mogućnosti bile iznad brzinskih sposobnosti. Fudbalski šarmer, dribler, majstor lucidnih poteza i asistencija. Nažalost, bez reprezentativne statistike, ali ono što mu daje prednost u odnosu na prethodno rangirane igrače jeste bolja i trofejnija klupska karijera ovenčana dvema šampionskim titulama i nacionalnim kupom. Pri tome popularni Uške nije bio samo puki sudionik tih istorijskih utakmica već vrlo važna karika u to vreme moćne crno-bele mašinerije.
43. NIKIĆ NIKOLA (Željezničar)
Legenda Grbavice, standardni prvotimac i važna karika generacije koja je 1985. dospela do polufinala Kupa UEFA, ali je najbolje partije u karijeri pružio krajem osamdesetih kao predvodnik Željinog novog talasa. Još se prepričava kako je 1989. godine, u 33. godini života sa dva gola demolirao tada moćnu i nadolazeću Zvezdu. Velike evropske zvezde Stojković, Savićević, Prosinečki, Pančev delovali su na terenu kao mala deca naspram vremešnog Guta.
42. VASIL RINGOV (Partizan, Vardar, Dinamo)
Poslednji i ujedno najbolje plasirani fudbaler bez reprezentativne statistike na našoj listi. Ikona i simbol Vardara osamdesetih, klupska legenda i veliki ljubimac komita. Otuda slutim veliko razočarenje i burne reakcije Vardarovih pristalica, koji su u komentarima svog idola svrstali među prvih pet a neki i na sam presto.
Svestran igrač, podjednako uspešan i kao paker i kao strelac, što potvrđuje golgeterska statistika od čak 67 prvoligaških golova, naspram recimo 10 Šećerbegovićevih. Međutim, ono što nedostaje za bolji plasman i
što ga čini samo dobrim klupskim igračem jesu dve neuspešne epizode u Partizanu i Dinamu, te odsustvo reprezentativne statistike i činjenica da čak ni u doba Toze Veselinovića nije uspeo da debituje u nacionalnom timu. Ako je samo u njegovoj, rezultatski prilično neuspešnoj, generaciji bilo nekoliko boljih igrača, koliko ih je tek bilo u celokupnoj istoriji jugoslovenskog fudbala? Na stranu navijačke strasti i nacionalni mitovi!
41. SREBRENKO REPČIĆ ( Sarajevo, Crvena zvezda)
Jedna od ustaljenih mantri svih prvoligaških fudbalera jeste da bi im igranje u Zvezdi znatno unapredilo karijeru i poboljšalo reprezentativnu statistiku. Nedavno je Marko Mlinarić izjavio da bi imao sto nastupa za reprezentaciju samo da je bio igrač Zvezde, a Dževad Šećerbegović da bi mu karijera bila na mnogo višem nivou da je prihvatio Džajićev poziv. Možda, ali ko im garantuje da ne bi prošli kao Mrkela, Janjanin, Radomir Savić ili Musemić? Ja sam ubeđen da je Mrkeli bilo mnogo bolje i da bi imao mnogo bolju karijeru i statistiku da je ostao na Karaburmi, gde bi bio glavni igrač, alfa i omega romantičara, gde ne bi bilo pritiska i rezultatskog imperativa sa kojima on nije umeo da se nosi? Zvezdaši mu ni dan-danas ne opraštaju kukavičluk u duelu sa golmanom Milana Galijem, ali kako bi u sličnoj situaciji reagovali Tuce, Pašić, Šećerbegović…to nikada nećemo saznati, jer jedno je igrati fudbal za raju, bez rezultatskog imperativa, a sasvim drugo takmičarski fudbal gde je sve sem pobede i trofeja neuspeh.
Srebrenko Repčić je jedan od onih koji je umeo da se nosi sa tim pritiskom, u Zvezdi je prošao trnovit put od bojkota saigrača do nezamenljivog prvotimca i važnog aduta crveno- belih u evropskim utakmicama i skandiranje njegovog imena i prezimena od strane Zvezdinih navijača. Golovima Bajernu i Interu potvrdio je internacionalnu klasu i zauvek sebi obezbedio mesto u istoriji najtrofejnijeg jugoslovenskog kluba i upravo su ti evropski nastupi ono što Repčiću daje prednost u odnosu na Vasila Ringova i do sada rangirane lokalne heroje i nacionalne majstore.
40. ILIJA IVIĆ (Proleter, Crvena zvezda)
Prilično je teško i nezahvalna porediti igrače sa deset i više prvoligaških sezona i one koji su svoj igrački vrhunac doživeli negde drugde. Ilija Ivić pripada ovoj drugoj grupi. Pojavio se pred sam raspad SFRJ kao član fenomenalne generacije zrenjaninskog Proletera, sjajnim igrama zavredeo poziv evropskog i svetskog prvaka, već u prvoj sezoni izborio status standardnog prvotimca, da bi odlaskom barijevske generacije postao glavni igrač crveno-belih i bio proglašen najboljim igračem SRJ za 1993. Sankcije su učinile da mesto u neki od evropskih velikana karijeru nastavi u za njegove kvalitete ipak prosečnom Olimpijakosu, gde je za pet godina igranja stekao status klupske legende. U karijeri je nastupa još za Torino, Aris i AEK, punu deceniju je važio za jednog od najboljih igrača grčke lige, što mu ipak nije bila dovoljna dobra preporuka za dres reprezentacije SRJ ,koja je u to vreme bila sastavljene od sve samih svetskih asova , u kojoj, recimo, nije bilo mesta za jednog Milinka Pantića i za koju je upisao tek jedan jedini nastup. U nekom drugom vremenu i drugačijim okolnostima Ivićeva klupska i reprezentativne karijera bila bi daleko bolja i uspešnija. Zvanje najboljeg fudbalera krnje Jugoslavije, trofej Interkontinentalnog kupa, šampionska titula iz 1992, trofej Kupa iz 1993, antologijski golovi Partizanu i Anderlehtu, nekoliko trofeja sa Olimpijakosom…dovoljni su “ tek za 40. mesto naše liste najboljih levih krila jugoslovenskog fudbala.
39. PEŠIĆ DUŠAN ( Napredak, Hajduk)
Najbolji igrač prvoligaške generacije Napretka i naslednik Ivice Šurjaka u Hajduku, jedan od najzaslužnijih za istorijski plasman čarapana u Kup UEFA 1980, te za kup bilih iz 1984. i plasman u polufinale Kupa UEFA te godine, što mu je donelo status povremenog reprezentativca i učesnika OI 1980, gde su plavi stigli do polufinala, a Duca bio jedan od boljih aktera , te unosan transfer u redove turskog velikana Fenerbahčea. Ne mnogo brz, ali igrač lucidnih poteza i nepredvidivih pokreta, umešan pred golom, što potvrđuje i solidna golgeterska statistika.
38. DŽEVAD PREKAZI (Partizan, Hajduk)
Jedan od onih fudbalera čija je reputacija u fudbalskom svetu daleko veća od njegove statistike, koju su samo pravi fudbalski umetnici, romantičari, poput Babe, Cave, Tuče… Podjednako popularni i kod navijača kluba za koje je igrao i kod svih istinitih ljubitelji fudbalske utakmice. Igrač lucidnih poteza i razornog udarca, jedne od najboljih levih nogu jugoslovenskog fudbala. Iako je igrao za dva jugoslovenska giganta i bio više nego solidan, vrhunac karijere doživeo je u Galatasaraju, gde je stekao status fudbalskog božanstva, što je turskog giganta dovelo do najvećeg uspeha u dosadašnjoj istoriji – do polufinala od KEŠA.
37. IVAN PAVLICA (Trešnjevka, Zagreb, Hajduk)
Levo krilo šampionske generacije Hajduka iz 1971, jedan u nizu igrača kojima je Dragan Džajić “ uništio“ karijeru, koji su imali tu nesreću da igraju u isto vreme na istom mestu kao i ponajbolje levo krilo Evrope i sveta u tom trenutku, u vreme kada je koncentracija kvalitetnih levih krila u jugoslovenskom fudbalu bila takva da je najmanje desetak igrača ravnopravno konkurisalo za ulogu Džajićeve alternativne. Sjajan igrač,velikih brzinskih sposobnosti i razornog udarca.
36. BOŠKO ANTIĆ (Sarajevo)
“ Dva Boška na dva coška, Musemija u sredini, za pobedu ne brini“ – bila je dobitnička formula šampionske generacije Sarajeva iz 1967. godine. Boško sa levog ćoška bio je bolji deo u to vreme najkompatibilnijeg krilnog tandema jugoslovenskog fudbala Prodanović – Antić, a potvrda njegovih fudbalskih kvaliteta bilo je svrstavanje na spisak putnika za EP 1968, gde se naš nacionalni tim okitio zvanjem evropskog vicešampiona. Istina, nije ulazio u igru, ostao je u senci najboljeg igrača tog prvenstva Dragana Džajića, ali činjenica da je u tom trenutku bio prvi do najvećeg već dovoljno govori o njegovom fudbalskim kvalitetima.
Igračka legenda Sarajeva, jedini fudbaler bordo kluba koji je učestvovao u osvajanju obe šampionske titule, 1967. kao igrač, 1985. kao šef stručnog štaba.

Kratak url URL: https://toplickevesti.com/?p=488747

1 dec 2020. Komentari na vestima starijim od 7 dana su zatvoreni RSS 2.0.

Komentari su zatvoreni

Maintained by OZ.I.T.Solutions