U kategoriji Blace, Društvo, Kuršumlija, Poslednje Vesti, Prokuplje, Žitorađa.

I ovo će da prođe!

Autor 24 mar 2020

PROKUPLJE- Govorkalo se na televiziji da će biti bombardovanja. Moji nisu verovali u ovakve vesti. Sad, kad malo bolje razmislim, možda je tako bilo bolje u trenucima kada te dete pita da li je to istina.

U 19 časova smo večerali. Za stolom sam samo ja predviđala našu stvarnost.

– Ćuti više i jedi! Kad se jede, ne priča se! – čuvenu iz vrtića, izgovorio je moj otac.

Dan pre toga spakovala sam sve peškire, veš i garderobu u jednu torbu, a u drugu sveće, šibice, lampu i maramice.

  1. marta 1999. godine, nakon što smo završili večeru, počeo je dnevnik. Majka nije imala vremena da sluša, već je uzela da opere sudove. Tata je otišao po namirnice u Mikulovac.

Moja drugarica iz zgrade i škole Saška i ja igrale smo se sa mojom sestrom Marijom u maloj sobi. Marija je imala samo devet meseci. Brdo pakovanja Pampersa naređale smo i prekrile pamučnom pelenom da napravimo stočić za igru. Marija je pravila grimase i bila je u ulozi naše lutke. Mislim da joj nije smetalo. Bojana nas je nadgledala kao starija sestra.

Zeleno svetlo i jak udarac po tlu protutnjao je malom sobom. I ja sam postala zelena. Mama je istrčala iz kuhinje sapunjavih ruku i zgrabivši Mariju, bebu, viknula uspaničeno :

Pročitajte i...  Na vezi sa poznatima

– Brzo, silazite u podrum!

Saškina majka Vesna je već sišla sa četvrtog sprata i uznemireno rekla :

-Polazite! Počelo je!

Zgrabila sam sve torbe i krenula. Ali, nema tate… Kakav me je strah obuzeo. Neopisivo.

– Nema tate! Gde je – rekla sam majci.

– Doći će, ne brini – uveravala me je majka.

Drhtala sam… U podrumu je bilo hladno i prljavo. Veliki pacov projurio je brzinom svetlosti pored Marije, bebe. Svi smo poskočili na fotelju. Sve to ne bismo imali priliku, da moje predosećanje da će rata biti, nije bilo jače od mene i da nisam spakovala sveće, lampu i šibice koje u tom trenutku niko nije imao.

Teško je poverovati da dolazi neko zlo. Bar mi nismo takav narod.

Tata se vratio. Njegove zabrinute oči korile su moj strah. Meni je bilo važno da je živ i da je sa nama.

Nekako smo izdržali par dana u Prokuplju, a onda smo otišli kod babe i dede u Beloljin.

Bilo je lakše, jer su svi bili na okupu. U ruci sam imala malu ikonu Bogorodice i stalno sam izgovarala ovo, što prvi put delim sa vama –

Pročitajte i...  Uhapšen Prokupčanin zbog sumnje da je razbijao izloge

– Bogorodice, pomiluj nas svojim zlatnim rukama kao što miluješ svoje dete i spasi nas!

Nije me niko učio da se molim, kao što me niko nije učio da mislim da će rata biti. U teškim trenucima, samo to i možeš i samo tako možeš da pobediš strah – DA SE MOLIŠ!

Svi smo bili na okupu, sem oca. On je dežurao i iz Prokuplja bdio nad nama.

Najstrašniji, ali i najhumorističniji momenat, bio je, kada je deda Dragan viknuo :

– Oblačite se! Idemo svi u polje i svi legajte u travu! Eno je raketa, ide pravo na Božin dud!

Svi smo morali da obučemo jakne i izađemo na terasu. Raketa je u stvarnosti bila daleko, ali se dedi svaka svetlost na nebu činila kao opasnost.

Svakog dana nove detonacije i glasine :

– Danas gađaju Zadrugu… Sutra će Opštinu!

Strah je činio svoje i takve zavere, nametale su se same.

Prekoputa, na ploči, ujak, ujna i deca su se kartali. A preko noći su svi muški članovi tu dežurali i tako smo imali osećaj sigurnosti do kraja ovog zlodela koji je počinio NATO.

Pročitajte i...  Kuršumličani se opustili, puno posla za policiju

 

Imala sam 8 godina, kao moj Vukašin danas. Nisam verovala da će i on u istim godinama preživljavati neku vrstu rata ( čitaj – biološki rat ). Mi tada nismo imali internet i školovanje “online” i preko TV-a. Izgubili smo možda mnogo zbog toga, ali smo preživeli.

Govorim svom detetu da će i ovo, što je danas, da prođe. Samo treba sedeti u kući. Samo treba misliti i baviti se lepim stvarima. Treba učiti na tuđim greškama – kako ne smeš da budeš nečovek kao ” oni “.

Na današnji dan navršava se tačno 21 godina od mog prvog rata. Kažem mog, zato što sam imala 8 godina, bez namere da ga prisvajam.

Neka je večna slava i hvala onima koji su izgubili život boreći se za slobodnu srpsku zemlju!

Hvala i onima, koji se bore da ostanemo zdravi i danas!

Molitvu Bogorodici izgovaram od tog kobnog 24. marta 1999.

Bar smo svoju dušu produhovili i to je ono što nosim kao svoju ličnu medalju iz rata.

O slobodi nećemo. Sloboda je sada relativna stvar!

 


Kratak url URL: https://toplickevesti.com/?p=479756

24 mar 2020. Komentari na vestima starijim od 7 dana su zatvoreni RSS 2.0. Vi možete ostaviti vaš komentar

Napiši komentar

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo posetioce Toplicke Vesti online portala da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija Topličke Vesti online portala ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između posetioca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Topličkih Vesti online portala. Redakciji Topličkih Vesti se možete obratiti na: komentar@toplickevesti.com.


Potvrdite da niste računar *

Maintained by OZ.I.T.Solutions
Scroll Up