DruštvoKuršumlijaPoslednje Vesti

Idi sine da se ne mučiš kao ja!

KURŠUMLIJA- Stari i nemoćni u kuršumlijskim planinskim selima žive uglavnom sami jer su insistirali da njihova deca odu iz ovih sela i žive boljim životom, a njima kako bude. Jedini cilj im je bio da se njihova deca ne muče.

„Bolje da te želim, nego da te žalim“, je rečenica koju su često izgovarali svojoj deci savetujući ih da idu u gradove.

“Idi da se ne mučiš kao ja”, je druga rečenica uobičajena u ovim krajevima.

Između toga da im deca, pogotovu sinovi (ćerke su, kažu, druga kuća) ostanu na selu, da rade na imanju sa njima i da ih “pogledaju” u starosti, ili da odu gde se živi bolje, roditelji su birali ovo drugo.

Posle oslobođenja od Turaka 1878. godine naseljenicima je ovaj kraj odgovarao jer su se bavili stočarstvom. Krčili su šumu kako bi se po malo bavili ratarstvom ali je stočarstvo bilo glavno zanimanje. Međutim, stočarstvo zahteva angažovanje preko celog dana. Leti se stoka čuva po pašnjacima i priprema hrana za zimu, a zimi stoka mora da se hrani, muze… Kako reče jedan meštanim-mora u štalu, tor, svinjac… da se uđe najmanje sedam puta dnevno. Nema odmora, letovanja, putovanja… Roditelji nisu želeli takav život svojoj deci.

Bez puteva, planinska sela u opštini Kuršumlija su osuđena na propadanje. Ono malo starih što je ostalo potvrđuju da je to tako i kažu da to ništa nije čudno-svi idu gde im je bolje.

Iako svi krive državu da nije ništa uradila da se zaustavi iseljavanje, pokušaja je bilo. Osamdesetih godina je doneta odluka da se u većim selima otvore male fabrike kako bi se mladi zaposlili. Imali bi neku platu a radili bi i na selu. Bili bi svoji na svome. U Lukovu je otvorena fabrika tepiha koja je radila tridesetak godina a u Rači Modna konfekcija „7. Juli“ iz Kuršumlije je napravila pogon ali on nikad nije proradio jer je firma upala u krizu a kasnije propala.

U Merdaru je 2.000 godine planirano da pogon otvori Duvanska indistrija Niš i zaposli četrdesetak radnika li od toga nije bilo ništa.

Naši sagovornici koji se bave problemom iseljavanja kažu da je otvaranje malih pogona u pojedinim selima ključ za zaustavljanje iseljavanja i oživljavanje ovog kraja kako se nebi potpuno ispraznio. Međutim, za to je potrebna pomoć države a i pitanje je koliko još ima mlađih ljudi po selima koji bi se zaposlili.

Tekst je objavljen u okviru projekta „Nemoćni, a sami“ koji realizuju Topličke vesti.

„Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.

 

91% LikesVS
9% Dislikes

4 komentara

  1. „Bolje da te želim, nego da te žalim“, je rečenica koju su često izgovarali svojoj deci savetujući ih da idu u gradove.

    “Idi da se ne mučiš kao ja”, je druga rečenica uobičajena u ovim krajevima.

    Nekad bilo ovo za gradove. Sad tamo samo ako si nepošten inače ćeš čitav život da gledaš nepravdu. Mislim na naše političare poštenjačine gde bez mita ni lokaciju za aparat za kokice ne moš da dobiješ a da ne pričamo o opštinskim lokalima, partijskim vezama i tenderima. Ako slučajno sam nešto stvoriš i uspeš eto ti ih reketaši koji su zaštićeni. Da ne govorim o inspekcijama i inspektorima. Sisaju krv dokle god radiš. Ne sine, odmah u inostranstvo jer sunce tuđeg neba greje bolje i ne ostavlja ožiljke i opekotine kao ovo naše.

    25
    6
  2. Iseljavanje ljudu iz Toplickih sela u gradove pocelo je odmah posle Drugog svetskog rata. Intenzivno je bilo pedesetih i sezdesetih godina krajem sedamdesetih glavni deo populacije to jest mladi ljudi otisli su iz sela u gradove. Na zalost to je bila sudbina svih planinskih sela u Toplici. U ravnicarskim selima u srednjem i donjem toku Toplice situacija je malo bolja posto je tu bilo vise plodne zemlje pogodne za poljoprivredu ali i tu je situacija sve losija. Sto se tice planinskih sela situacija nam je tu katastrofalna nova vlast posle rata nije uopste razmisljala o problemu depopulizacije sela tada je natalitet bio dobar a trebalo je radne snage za nove fabrike. Rad na selu je bio obezvredjen, seljak iako je tesko i intenzivno radio cele godine nije imao nista od toga jedva je prezivljavao. Rad u fabrikama recimo poput SIK Kopaonika gde su bile oduvek plate srednje ranije a kasnije slabe ipak se bolje isplatio ljudima nego rad na selu da ne pricam rad u boljim firmama ili odlazak u inostranstvo. Ljudi su sisli u gradove napravili kuce neki dobili i stanove to je bilo ljudima i ekonomski isplativije i privlacnije za zivot i skolovanje dece. Centralne vlasti tadasnje SFRJ uopste nisu mislile o tome tako da je mlada populacija otisla iz sela najdalje do osamdeset i neke ostali su samo pojedinacni slucajevi i stariji ljudi cije je potomstvo vec otislo. Da je na vreme nesto preduzeto moglo je sto sta da se ucini ali trebalo je puteve napraviti najdalje sedamdesetih, normalno dovesti struju, vodu i telefon ljudima obezbediti cene za otkup stoke i poljoprivrednih proizvoda i normalno da je bilo dobro i otvoriti ove male pogone u nekim selima. Medjutim nista nije uradjeno, nesto poceto nista realizovano, namerno ili nenamerno svejedno, struja u neka planinska sela dosla je tek polovinom osamdesetih put nikad, nema ga ni dan danas voda nigde nije ranije ili veoma retko kasnije po negde dovedena uz neku pomoc drzave. Nista nije ucinjeno ni na planu da se pomogne poljoprivreda, vocarstvo i stocarstvo mladi ljudi su morali da idu da rade u gradove hteli ne hteli. To su koreni problema do devedesete, koje je vec bilo skoro nemoguce ispraviti a onda su dosle teske devedesete ratovi i sve muke sto idu uz to i dvehiljadite godine naopakih privatizacija. Kad pogledam unazad dobro smo zivi kako je sve bilo. A ljudima ono malo strih koji su ostali u planinskim selima zelim svu srecu neka im je Bog na pomoci verovatno samo svevisnji moze da im pomogne i deca da ih za sevap cesce obidju ako hoce a bio bi red. Sto se tice privrednog oporavka na planinskim podrucjima bogami tesko jedino ako se mladim ljudima kojih malo ima i koji su ostali da se naprave dobri putevi i daju neke dobre subvencije drugi nacin ne vidim.

    14
    2
  3. Putevi putevi bez njih nema ništa, al izgleda da za to niko ne mari dok ne udari neka pošast pa krene da se beži iz grada a biće i toga.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovu web lokaciju štiti Google reCAPTCHA - Politika privatnostii - Uslovi korišćenja zaštite


Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo posetioce Toplicke Vesti online portala da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija Topličke Vesti online portala ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između posetioca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Topličkih Vesti online portala. Redakciji Topličkih Vesti se možete obratiti na: komentar@toplickevesti.com.

Back to top button