U kategoriji Blace, Doljevac, Kultura, Kuršumlija, Merošina, Poslednje Vesti, Prokuplje, Žitorađa.

Ispovest književnika i disidenta iz Toplice Ivana Ivanovića: Nisam valjao nijednoj vlasti

Autor 21 mar 2019

BEOGRAD- Da ga nije svrbelo pero, Ivan Ivanović (82) mogao je ceo život provesti mirno kao profesor književnosti u kuršumlijskoj gimnaziji. Ipak, napisao je knjigu koja mu je život izvrnula naopako, napravila ga istovremeno i slavnim i progonjenim a usud te prve knjige prati ga ceo život.

Roman “Crveni kralj” (1972), o fudbaleru Zoranu Jugoviću (Zoka King), u čiji lik je utkao neke stvarne fudbalske junake i situacije tog doba, od budnog oka partijskih cenzora protumačen je kao provokacija, blaćenje države, pa se na autora obrušila sva sila moćnog sistema koja ga je isterala s posla, zabranila mu knjigu i umalo oterala u zatvor. Osuđen je na dve godine robije, ali je, malo pod pritiskom javnosti, a najpre voljom partijskih moćnika, koji su u nekom trenutku procenili da im ne bi išlo u prilog da čoveka pošalju u zatvor zbog romana, izbegao zatvor. Sve ostalo ga je snašlo.

– Vlast koja me je osudila u isto vreme me je i oslobodila. Velika se borba vodila da ja ne idem na robiju jer je to bila sramota za srpsku književnost i za Srbiju, inteligenciju. Da se ide na robiju zbog romana. Rešeno je oslobađajućom presudom, odnosno političkim dogovorom. Saznao sam to iz prve ruke. Odem tako na Sajam knjiga, tamo odjednom gužva, svi se guraju, razmiču i ispred mene odjednom se stvori čovečuljak, prepoznam Dražu Markovića, tada predsednika Skupštine Srbije. S njim Jara Ribnikar, s kojom sam se znao odranije, i kad me je videla, ona se obrati Draži Markoviću:

– Dražo, ovo je taj Ivan Ivanović.

A on će:

– P… li ti materina! Ja da te vadim iz zatvora!

Ispostavilo se da je vrh srpske politike presudio da ne idem u zatvor – seća se Ivanović.

Još i sin četnika

“Bio je i taj strašan momenat u mom životu da mi je otac bio četnički komandant. I ko god je hteo nešto da se istakne ili da mi napakosti, prvo je to potezao. Vukao sam taj teret čitavog života. Možete samo da zamislite kako to izgleda. Provincijski profesor je napisao knjigu, video u novinama da u Beogradu postoji neki Slobodan Mašić, privatni izdavač, i pošalje mu to. Nije prošao dan-dva, stiže telegram: Kad ćete da dođete u Beograd? Bio zimski raspust, odem u Beograd, nađem ga, predstavim se, čovek me izgrli. Ja ustuknem, on kaže: Vi ste veliki pisac. Mislim se, šta lupa ovaj. Tamo u Kuršumliji i Nišu mi ne daju da dišem, ovaj me dočekuje kao velikog pisca. Za dva meseca sam zaista bio veliki pisac. Nije bilo dana da se o meni ne piše nešto. Još dva meseca je trebalo da završim karijeru. Posle dva meseca sam postao progonjen pisac”.

Afera Ostojić

“Godinama sam smišljao temu. Spadam u onu generaciju koja je živela na stadionima. Nisam došao u Beograd samo da studiram književnost nego da studiram fudbal. Onda sam konstruisao. Bilo je nekoliko fudbalera buntovnika. Moj junak Zoka King je buntovnik. I u fudbalu se može biti Hamlet, kako je neko napisao. Velibor Vasović, veliki buntovnik, menja generale. Dragoslav Šekularac, takođe. Jovan Miladinović, Željko Perušić… Od njih sam napravio jednog junaka, tog Zoku Kinga. Sve sam izmislio osim onih situacija koje postoje. Bila je i ta čuvena afera Ostojić o fudbaleru iz Niša koji je primio pare i od Zvezde i od Partizana da pređe. Partizanov ‘mercedes’ je bio brži, ali je Zvezda dala veće pare. To je bila afera gde je najveći račun platio dr Aca Obradović. Ja sam to sve utkao u roman i sve je bilo prepoznatljivo. Ali nije to došlo glave knjizi.”

Najnovije:  JKP Hammeum, servisne informacije

Tri mafije

“Ja sam iskoristio događanja u fudbalu da pokažem kako se titoizam raspada. Erozija. Junak je iz južne Srbije, sve su postale pare, nema ono Rajko Mitić, buka sa tribina, Vukas iz voza iskače da se bije s nekim ko priča protiv Jugoslavije, sve je propalo. Ja sam šezdesetosmaš i roman ‘Crveni kralj’ je napisan iz ugla događaja iz ’68. Prva velika čista pobuna protiv sistema. I onda su na mene krenule mafije. Prva je bila toplička, i oni su se odmah setili mog oca četnika i iskopali sve o njemu. Kako to da sad anonimni profesor iz Kuršumlije, pride četnički sin, postaje najznačajniji pisac. Druga je bila fudbalska mafija. Predsednik Crvene zvezde u vreme ‘krađe’ onog Ostojića bio je Radovan Pantović, kadar iz Toplice, i sve što je iz Toplice dolazilo u Beograd išlo je preko njega. On me dokusurio. Treća mafija su bili propali književnici i partizanski pisci koji nisu mogli da mi oproste popularnost. I to je bio kraj. Knjiga je izašla iz štampe poslednjeg dana avgusta, a zabranjena je poslednjeg dana oktobra. Za to vreme se prodalo 777 primeraka, znam iz zapisnika Udbe. Kod Mašića su zaplenili 323 primerka”.

Zoka King i CIA

“Na suđenju se vlast, za divno čudo, kolebala šta da radi pa je tražila i veštačenje. Jedan od veštaka bio je dr Vuko Pavićević, profesor etike, koji je najbolje govorio o knjizi, bio je pravičan: nismo mi izvršili revoluciju da bismo zabranjivali knjige, šta su četnička deca kriva da ne bi smela da pišu. Vuko je branio knjigu veličanstveno i onda javni tužilac, koji ni o čemu nema pojma osim što mu je zadatak da se ta knjiga zabrani, kaže Vuku: ‘Profesore, vama svaka čast i ne bismo mi ovo dirali, ali ja imam podatke od Udbe da je taj Zoran Jugović (Zoka King) radio za CIA i protiv svoje države’. A Slobodan Mašić ustane i kaže: ‘Ja ovo prvi put čujem. Da sam znao da junak ove knjige radi za CIA, nikad tu knjigu ne bih štampao. Evo sad sam razgovarao sa piscem i on kaže da je znao da mu je junak špijun, on je ne bi napisao’. Cirkus. Knjiga je zabranjena pod obrazloženjem da vređa javni moral”.

Najnovije:  U Kuršumliji se obnavlja Društvo srpsko-francuskog prijateljstva?

Suvišan pisac

“Ceo život sam neprijatelj države, nepotreban i suvišan pisac. Verovatno i jeste posao pisca da bude kontraš. Nema nijednog velikog pisca koji nije bio protiv režima i vlasti i nema te vlasti koja je toliko dobra da ne može da se kritikuje. Nijedna vlast mene nije prihvatila. Komunistička me je zabranila. Miloševićeva je odštampala jednu moju knjigu ‘Ukleti Srbijanac’, ali je nije pustila u prodaju jer je bila protiv rata. Bio sam član Demokratske stranke i zdušno sam se borio za te ideale dok smo bili u opoziciji. Međutim, video sam da ono što se događa unutra nema nikakve veze sa idealom demokratije i kad su došli na vlast, ja sam istupio. Napisao sam jedno otvoreno pismo u kojem je stajalo: ‘Kad nema demokratije u Demokratskoj stranci, kako ćemo da je pravimo u državi?’. Pokojni Đinđić je možda bio velika ličnost, ali je u stranci bio autokrata i bio sam među onima koji su se bunili protiv takvog odnosa. Pripisuje mi se i SPO, ali tu nisam bio član. Preko advokata Dragoljuba Todorovića poznavao sam Vuka Draškovića i SPO mi je dao državno nameštenje. On je ubedio Vuka, više Danu, da mi daju neko mesto jer sam trideset godina nezaposlen i tri godine sam bio pomoćnik ministra kulture. Tako sam doživeo da kao neko ko je celog života bio progonjen od države, završim kao njen službenik.”

Sto ludih pisaca

“Trideset godina sam na belom hlebu, sedam-osam godina bez posla, a onda su me oterali u invalidsku penziju koja je bila minimalna. I to ne samo mene. Po sličnom obrascu, u nekom trenutku u srpskoj književnosti bilo je sto ludih pisaca – jedan od njih je bio i Bora Pekić, pa Žika Lazić, Danilo Nikolić, Predrag Protić… Svima su dali neki psihijatrijski nalaz, anksioznost, neuroza, depresija, kad prevedeš na prost jezik – lud. Dakle, ludi ljudi su tada stvarali srpsku književnost. Onda su nam davali te invalidske penzije da bismo koliko-toliko bili zaštićeni.”

O ovima ne umem

“U ono vreme je bila čista situacija. Na jednoj strani totalitarna vlast, na drugoj buntovnici. Sigurno je da sam u tog Zoku Kinga projektovao i sebe jer sam se svim bićem bunio protiv totalitarne vlasti. Danas bi on bio emigrant. Ja ovaj sistem ništa ne razumem. Kad me ljudi pitaju što nešto ne pišem o ovima, kažem ne umem. Ne umem, iskreno. Na jednoj strani rani fašizam, sve preslikano iz genijalnog filma ‘Amarkord’. Obilasci, dočeci, govori… S druge strane, Evropa. To jedno s drugim ne ide. Evropska ideja je suprotna svemu ovom, to je ideja sređenog društva. S treće strane Rusi drže sve u državi – energiju, dobrim delom i propagandu. Ovaj sistem je toliko protivurečan da ga ja zaista ne razumem”.

Najnovije:  U Prokuplju se jela riblja čorba

Maserka u biblioteci

“Tek je katastrofa u provinciji. Moje selo Žitni Potok koje sam opisao u ‘Arizanima’ ne postoji. Samo Cigani svrate da šta poharaju. Moja rodna kuća je šest puta obijana iako više nemaju šta da odnesu. I to je deo ove atmosfere – uzimaj gde šta stigneš. Palanke su kao feudi iz vremena aga i subaša. Poražena je ideja, a vlasti su se dokopali skorojevići i primitivci koji trče da prigrabe nešto jer su svesni da ako se sad ne omaste…. Evo i primera. Nedavno su mi organizovali književno veče u Vlasotincu i Leskovcu. U Leskovcu, kad smo došli, direktorka odjednom ima neki sastanak, pokupi se i pobeže. U Vlasotincu me pred bibliotekom sačekao nekadašnji direktor koji je od te biblioteke stvorio kultno mesto, da me pozdravi i kaže kako on tamo više ne ulazi. Njega su smenili, a na njegovo mesto postavili maserku. Učenica iz Trgovišta, najsiromašnijeg mesta u Srbiji, napisala je lepu pesmu, dobila nagradu na nekom konkursu, uprava škole je pesmu odštampala i zalepila na zidne novine. Međutim, pesmicu skinu pred posetu Vučića jer nije optimistična, zove se ‘Apokalipsa’.”

Branio me Ćopić

“U provinciji su svi mahom bežali od mene, tako da sam morao i ja da pobegnem za Beograd. Časno se držalo književno udruženje u Prokuplju čiji sam član bio, ali se nekorektno ponela moja gimnazija. Kad je bilo suđenje, moja gimnazija je napisala da sam odbio da predajem književnost NOB-a, a ja sam za to vreme bio na bolovanju zbog žutice. U Beogradu su protiv mene bili samo propali književnici, od pravih pisaca nije niko. Zdušno me je branio Branko Ćopić, govorio je o tome u svojim intervjuima, tražio mi izdavače”.

Rehabilitacija

“Formalno sam rehabilitovan 2009. godine od strane Okružnog suda, sve za šta sam optuživan i suđen je poništeno, ali šta ja imam od toga. Nema obeštećenja, a velika mi je šteta napravljena. Pravna rehabilitacija ništa ne znači dok nije društvena. Ogromnu sam štetu pretrpeo… A oni što su me progonili odjednom su promenili ćurak i postali nacionalisti. Ima sjajan stih Predraga Čudića: ‘Suve šljive i orasi, komesari pa monasi’. Baš tako”.

Žrtva tri procesa

Ivan Ivanović je bio žrtva tri procesa. Prvo je krajem decembra 1972. godine Okružni sud u Pančevu trajno zabranio prodaju romana “Crveni kralj”, potom mu je januara 1973. Gimnazija “Radoš Jovanović Selja”, u kojoj je bio zaposlen kao profesor srpskohrvatskog jezika, dala otkaz, da bi ga na kraju oktobra 1974. godine Okružni sud u Prokuplju osudio na dve godine zatvora zbog krivičnog dela povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika.

(Blic, Ranko Pivljanin)


Kratak url URL: https://toplickevesti.com/?p=463376

21 mar 2019. Komentari na vestima starijim od 7 dana su zatvoreni RSS 2.0.

2 komentara za “Ispovest književnika i disidenta iz Toplice Ivana Ivanovića: Nisam valjao nijednoj vlasti”

  1. Anonimni

    Ni demokrate ti nisu valjali? E onda ti ne valjas druze kad ti ni jedna vlast ne valja.

  2. Blačanin-Miki J

    Ljudi shvatite da dva najznacajnija lika i knjizevnika koje je iznedrila Toplica su Raka Drainac iz Trbunja-BLace i Ivan Ivanovic iz Zitnog potoka.Duboko postovanje gospodine Ivanovicu za Vas knjizevni rad za hrabrost i promovisanje istine iz nase istorije kroz Vasa dela i clanke u novinama od cega nikada niste odustali.Vase predstavljanje lika i dela Rake Drainca je za svaku pohvalu.Dva najveca dragulja Toplice u oblasti knjizevnosti ste upravo VI i Drainac i to ne moze niko osporiti,naprotiv treba da smo svi ponosni zbog toga.Budite spokojini ima nas dosta koji znamo ko ste i sta ste i da ste ostavili neizbrisivi trag u knjizevnosti .Zelim Vam dobro zdravlje.

Komentari su zatvoreni






Maintained by OZ.I.T.Solutions
Scroll Up