Читање књига представља јединствено, непоновљиво задовољство. Нажалост, без обзира на ову чињеницу, дружење са књигом је постало навика која је последњих година у све већем опадању, а главни узрок томе је свакако развој технологије и дигиталних медија, компјутера, паметних телефона… Оно чега многи људи нису свесни јесте да од читања књига имамо вишеструке користи.

Уредници Лагуне препоручују следеће књиге за читање:

Осман

Радован Самарџић

Надарен као приповедач, наш познати историчар Радован Самарџић писао је своје историјске портрете у духу најбољих српских романсијера, као узбудљиве и надахнуте „документарне“ романе у којима ћемо историју читати као фикцију, а стилске фигуре и богату лексику као украс који се складно уклапа у темељно истражене чињенице.

Поред Сулејмана и Рокселане и Мехмеда Соколовића, такав је и Самарџићев Осман, трагична повест о успону и паду првог и последњег отоманског султана кога су, у његовој седамнаестој години, убиле његове дворске слуге. Био је широко образован и праведан владар, донекле младалачки наиван, говорио је више језика, ратовао против Персијанаца и Пољака, покушавао да освоји Рим и настојао да реформише турску војску, у чему је сурово осујећен, свргнут и погубљен.

Прича о овом несрећном владару с почетка XВИИ века, који је инспирисао и Ивана Гундулића да напише истоимени еп, истовремено је и прича о турским јаничарима, најутицајнијем реду турске војске, састављеном углавном од „странаца“, потурица који су регрутовани још као деца из турских хришћанских провинција на Балкану, па школовани и обучавани у турским војним школама да би постали најмоћнији и најоданији султанови ратници. Драма њихове побуне против султана, живе слике превирања и колоплет смутњи на цариградској позорници у средишту су ове хронике, узбудљиве попут каквог средњевековног трилера.

„Трагична грешка младог султана Османа била је већ у томе што је покушао обновити царство презиђујући темеље на којима је подигнуто…, слушао је савете својих дворана да треба укинути јаничарски ред и уместо њега довести војску из азијских и афричких земаља.“

Та кобна грешка коштала га је и престола и живота…

Спори повратак кући: Четворокњижје

Петер Хандке

Нобелова награда за књижевност 2019.

У првом делу четворокњижја геолог Валентин Зоргер, који се на Аљасци, далеко од дома и породице, изгубио у послу, сада се спрема на повратак кући. Пут за Европу је дуг, он води кроз велике градове Америке, све до града свих градова, где ће Зоргер коначно формулисати закон својих поступака који чини његов повратак у Европу неминовним.

„По повратку у Европу била ми је потребна дневна доза написаног; и поново сам читао много тога.“ Прва реченица Поуке Сент Виктоара, другог дела четворокњижја, идентификује Зоргера као пројекцију аутора, писца који попут геолога, али сада у потрази за редефинисањем себе и своје уметности, креће у истраживање планине коју је Сезан – „учитељ човечанства данашњице“ – увек изнова сликао.

У Детињој повести Хандке пише о периоду када га је супруга напустила и оставила с малим дететом. Далеко од било какве патетике, али и сваке педагошке намере, приповедач усваја неутрални став историчара. Детиња повест је, тако, историја детета о којем брине „одрасли“. Али детињство код Хандкеа није чист, исконски почетак – не одабире се прича о детињству да би нова невина уста потврдила стару истину.

Детињство, пре свега, значи слабост, а слабост је бити у отпору, растрзан, расредиштен, бити увек тамо где нисмо. „Враћај се кући у туђину. Само си тамо овде…“, узвикује Грегору (ауторовом алтер егу) старица у драмској поеми Кроз села.

Спори повратак кући представља прекретницу у Хандкеовој књижевности: окретање природи и материјалности света, где је пут место за „епски корак“, који се одваја од дуге традиције ратне и освајачке епике (од Хомера) и мир чини привлачним.

Тајни град

К. Џ. Доерти, Карина Розенфелд