Soko Banja

FAM

Beauty Solutions Blace
DruštvoKuršumlijaPoslednje VestiProkupljeŽitorađa

Najveći junak Topličkog ustanka: Komitski vojvoda Dimitrije Begović, ponos srpskog roda

Мučki напад Бугарске на Србију 15. октобра 1915. омогућио је да њене савезнице Аустроугарска и Немачка брзо заузму велики део Србије, и био пресудан да те три непријатељске војске затим потисну српску војску и велики део српског народа са територије Краљевине Србије у изгнанство и смрт.

У окупираним крајевима завладао је крвави пир окупаторских војника који су убијали, силовали и палили све што је српско. Посебно су тешка зверства чинили Бугари на територијама које су они окупирали, па тако и у Топлици. Недела бугарских војника, као и најава присилне регрутације српских младића у бугарску војску, довели су до избијања општенародног Топличког устанка у фебруару 1917. као јединог устанка у току Првог светског рата на територији Србије. Према званичним подацима, устаничку војску је чинило 12.762 пешадинаца и 364 коњаника. На челу Топличког устанка био је од самог његовог почетка војвода Коста Војиновић, потпоручник српске војске, а одлуком Врховне српске војне команде вођству устанка се касније прикључио и Коста Пећанац, резервни пешадијски поручник, са искуством у комитском ратовању. Устаници су у кратком року ослободили територију од 80 квадратних километара и створили „своју“ државу са седиштем у Прокупљу дошавши надомак Ниша.

Окупатори су одговорили силовитим контраударом за који су прикупили 60.000 војника од којих су многи били Албанци и Македонци у бугарским униформама. Педесет пута јача окупаторска војска је 25. марта 1917. разбила и потисла устаничку војску у планине Топлице и Јабланице, где су устаници наставили да се боре на герилски начин. Казна за устанак била је језива. Бугарски војници су убили преко 20.000 Срба цивила, углавном жена, стараца и деце и спалили 55 села, односно спалили 55.000 стамбених објеката.

Сmisao свих идеја је да се потврде у делу. Ово је прича о томе како се цела једна велика и имућна породица жртвује за слободу и свесно умире за отаџбину. Ово је прича о Димитрију Беговићу, тек једном од тих див-јунака којим се може поносити не само свако ко има икакве везе са Топлицом и Јабланицом, већ и са српским родом.

Димитрије Беговић је без сумње један од највећих јунака Топличког устанка. Тако га доживљава и народ овог краја, а тако га третира и званична историја. Коста Пећанац га је у свом извештају сврстао међу седам најхрабријих комита Топличког устанка. Томе су допринели не само његово лично јунаштво и умешност руковођења, већ и приношење живота целе његове породице на олтар слободе. У више него хамлетовском избору између предаје чете којом је руководио и живота његове жене и четворо деце, избору који му је окрутно наметнуо бугарски окупатор, Димитрије Беговић је без размишљања бирао официрску част и слободу свога народа. Добросав Туровић је забележио његове пркосне речи које је дуго проносио народ: „Српски официр не предаје војску. Знам да ћете ионако уништити моју породицу као што сте уништили и друге, али нећете уништити срце моје и мојих бораца који су такође изгубили своје чланове, а који ће вам се осветити, вама крволоцима нашег српског народа.“

Целу, не само ужу већ и ширу породицу Димитрија Беговића бугарски војници су најпре мучили, а потом затворили у куће и живе спалили. Остало је сећање да су се деца у ужасу таквог умирања толико сплела око мајке да су их све морали сахранити у једну раку.

И поред великог поштовања које име Димитрија Беговића ужива у народу, о њему се веома мало зна. За разлику од неких других истакнутих учесника Топличког устанка попут Косте Војиновића, Косте Пећанца или браће Влаховић о којима је писано много, о Димитрију Беговићу постоје тек штури подаци.

 

Страх и трепет за бугарског окупатора

ДИМИТРИЈЕ БЕГОВИЋ потиче из чувене лозе Беговића, о којој пише и Марко Миљанов, у „Примерима чојства и јунаштва“, као о угледној и имућној породици која је дала бројне јунаке и легендарног барјактара Бегу Иванова, чија се сабља чува у Цетињском музеју.

Својим заслугама стекли су не само име, већ и знатан иметак, па Марко Миљанов често помиње „кулу Беговића“.

Димитрије Беговић је рођен 1890. године у Србији, у Добром Долу. Био је не само срчани борац и успешан командант, него и организатор комитског покрета и један од оснивача Јабланичког комитског одреда. Школовао се за официра. Оженио се невестом из угледне ровачке породице Перовића и призетио у Стублима. Жена му се звала Милосава. У периоду од краја новембра 1915. када је са чином потпоручника стигао у Стублу да долечи ране из Церске битке, па све до јула 1916. године Димитрије Беговић је заједно са више локалних патриота међу којима се посебно истицао свештеник Димитрије Димитријевић звани Мита Комита марљиво, формирао комитску организацију у топличком крају. Створена је кадровска база за Јабланички комитски одред који је по формирању подељен у три чете са командирима – четовођама. До почетка устанка одред је нарастао на 1.200 бораца. Међу устаницима биле су и 33 жене, три Руса, 41 Албанац, један Чех и један Бугарин. Од самог оснивања Јабланичког одреда Димитрије Беговић је командовао првом четом тог одреда као четовођа. Та чета је током свог постојања бројала између 120 и 180 устаника. Након одласка војводе Влаховића, Димитрије Беговић постаје од 11. јуна 1917. године командант целог Јабланичког одреда, а тиме и војвода.

(Командант Јабланичког одреда, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија)

Димитрије Беговић се помиње прво као потпоручник, а касније и поручник српске војске и комитски четовођа Топличког устанка у више написа, посебно у књигама Јованке Беговић „Испаћена жена“, Добросава Туровића „Јунаци Гвозденог пука и „Топлички устанак“, Миливоја Перовића.

Мало је познато да је, пре него што је са другим родољубима подигао Топлички устанак, учествовао у борбама на Церу где је и рањен, па је ради опоравка упућен на кућно лечење које је спроводио углавном у кући породице његове жене у Медвеђи.

Пrema navodimaА Јованке Беговић и Добросава Туровића, он је, на позив Бугара да се преда, иако тешко рањен, активирао последњу бомбу и њоме разнео неколико непријатељских војника. Легенда, распрострањена у народу (зачудо, блиска и бугарским званичним описима овог догађаја) каже да је тешко рањени Беговић одговорио Бугарима да ће се, као официр, предати само официру. Бугарски официри су се полакомили на награду у новцу и напредовању у чину, прогурали су се у прве редове – желећи да лично ухвати комитског вођу који је био, не само за све њих већ и за њихове старешине, страх и трепет.

(Гроб Димитрија Беговића на Радан планини , Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија)

Када су му пришли довољно близу, Димитрије је активирао неколико ручних бомби које је ставио на груди, под официрску блузу. Од експлозије су, на лицу места, погинула два бугарска официра, а трећи касније – од задобијених повреда. Избезумљени од беса, бугарски војници су се иживљавали на мртвом Беговићу. Кивни што им није доспео жив, да га, према бугарским ратним обичајима, бестијално муче до смрти, одсекли су му главу и у запрежним колима носали набијену на колац кроз српска села, узвикујући: „Ево главе вашег чувеног јунака Димитрија Беговића. Нема више ко да вас брани!“

Тако је фебруарске студене ноћи 1918. само неколико месеци пре ослобођења Србије, на Радан планини, недалеко од Пролом бање, свој јуначки живот окончао један од највећих комита Топличког устанка Димитрије Беговић. У самом чину његове смрти има нечег не само очито синђелићевског већ и обилићевског, витешког, чак – официрски и победничког и џентлменског, када је убио себи равне. И његов последњи гест је војнички успех.
(Novosti, autor академик Драган Симеуновић)
6
1
Soko Banja

Povezano

9 komentara

  1. Казна за устанак била је језива. Бугарски војници су убили преко 20.000 Срба цивила, углавном жена, стараца и деце и спалили 55 села, односно спалили 55.000 стамбених објеката.

    U našoj istoriji je uvek život bio najjeftiniji. Lako je podići ustanak. Kada uzmemo u obzir snagu i brojnost neprijatelja, kao i oružanu nadmoć, vrlo nepromišljeno. Isto smo imali i u drugom svetskom ratu. Posle kad ti okupator strelja 100 za jednog ša čak i decu iz škole, kad rat prođe a ti uzmeš vlast, svoju borbu proglasiš herojskom a streljanu decu smestiš u udžbenike.
    Pjesma je objavljena tek nakon završetka drugog svjetskog rata. Krvava bajka se smatra jednim od najsnažnijih poetskih djela inspiriranih ratnim zbivanjima na području bivše Jugoslavije, a u doba SFR Jugoslavije je bila obavezno štivo u nastavnim programima osnovnih škola.

    Jedna rečenica iz filma opisuje i partizane i ustanike (hrabro je to a kad krenu sda streljaju, kolju i siluju iz osvete ti zapališ u šumu) polako bezmozgaši prvo procenite silu i da li možeš da odbraniš narod nakon faktora iznenađenja? Potporučnik i poručnik na svoju ruku.
    Rečenica iz filma Sabirni Centar Ne volim naoružane avanturiste. Opisuje da besmisao ustanka protiv mnogo jačeg neprijatelja. Da se zapitamo koliko bi manje žrtava bilo? Recimo u Beogradu je za vreme trajanja WW2 ubijen po Nemačkim arhivama 1 ili ni jedan vojnik (kažu infarkt) a po našim jedan ili čak dva. Jeste li ljubitelji Otpisanih šokirani obim istorijskim podatkom? Ponoviću nikada okupator ne bi ni 10 deo zločina počinio da smo čekali da se velike sile obračunaju među sobom. To su njihovi ratovi ne naši. Naši su bili balkanski. Pobednik piše istoriju i udžbenike pa vam gurnu istinu pod tepih, sebe proglase herojima i uzmu vile na dedinju.

    9
    3
    1. Retko razborit i istinski komentar u moru mitomanskih i demagoskih nebuloza. Srbija je u xx veku dala najveće ljudske žrtve da bi došlau današnje zamiruće stanje. Tome su najviše doprineli bezdušni političari i potkupljivi klimoglavi intelektualci.

      12
      4
  2. Pa izmedju ostalog politika je vestina moguceg i ja licno bi se slozio sa vecinom stavova u Vasem komentaru. Ali istorija nije tako jednostavna da se svi dogadjaji mogu gledati jednako bilo je tu svega i do nas i do drugih nekad se moglo bolje nekad nije a vladari i elita su se ponasali kako su znali i umeli a i u skladu sa svojim i drzavnim interesima e kakav je tu bio balans to ne znamo i medjunaroednim okolnostima. Da ne sirim mnogo slazem se da je pametnije voditi politiku nego ratovati posto mi mali vecinom sluzimo velikim silama kao monete. Morali bi da budemo mnogo sposobniji, pametniji, obrazovaniji, posteniji a i patriote, mislim na one na celu koji treba da nadju najbolje resenje za nas u datom vremenu i situaciji. A sto se tice DSR nije nasa elita uopste odigrala kako treba mislim u nasem Srpskom interesu ni vlada ni kralj niti kasnije JVUO ni NOV ni izbeglicka vlada jer svi su oni u nekom trenutku bili neka elita koja je imala neku moc i donosila neke odluke koje su imale neke posledice. Doduse lako je nama sa ove distance da kriitikujemo njih ali sad drugo i ne mozemo nego da to sagledamo i da pokusamo da ne pravimo slicne greske. Najbolje je izgleda naslicivao dogadjaje knez Pavle i pokusao je nesto da uradi ali nije uspeo, zasto to je stvar za analizu. i D. Mihajlovic je imao u pocetku solidnu i mozda jedino mogucu koncepciju u datom trenutku koja bi dala dugorocno relativno najbolje rezultate i najmanje gubitke kod Srpskog naroda Ali mu razvoj situacije vise a manje neke njegove greske nisu isi na ruku. Za Tita i NOP nema sta da se kaze njima nije ni bio cilj dobrobit Srpskog naroda on se covek borio za svoj narod i to maskirao u neku svoju licnu ideologiju i svojim lukavstvom i srecnim okolnostima po njega izvukao maksimum maksimuma za sebe a Srpski narod globalno unistio i unazadio. Sav ovaj nesrecni splet okolnosti rezultirao je etnickom i teritorijalnom katastrofom naseg naroda cije posledice osecamo do danas u kontinuitetu.
    Sto se tice PSR ne bi se slozio s Vama u potpunosti. Uzevsi noviju istoriju Srskog naroda od 1804 pa nadalje islo je to uzlaznom linijom sve do 1914 godine normalno uz neke greske ali lako je meni sada reci da su te greske mogle biti izbegnute nije njima tada bilo lako, mi mali, neprijatelja koliko hoces okolo najgori neprijatelji su nam bili tu oko nas Turska carevina i Austrougarska monarhija obe susedne zmlje velike sile, ma dobro smo ostali zivi i sjajno se izborili 1878 na Berlinskom kongresu za nezavisnost cak dve Srpske zemlje Srbije i Crne Gore. Najgore je sto tada nismo ako smo uopste mogli nekako da izborimo da oslobodimo Rasku oblast time bi imale zajednicku granicu Srbija i Crna Gora i na vreme bi se ujedinili kad i Nemacka i Italija i na vreme bi se resilo pitanje dinastije koja bi vladala ujedinjenim Srpskim zemljama i ne bi bilo trvenja u narednih pedeset godina izmedju Karadjordjevica Petrovica i Obrenovica ko ce vladati ujedinjenom Srbijom posto te dinasticke borbe uvek nanose velike stete drzavi i narodu, sujeta je cudo svi su hteli da budu glavni bili sposobni za titulu kralja ili nesposobni. A tako ujedinjeni imali bi zajednicu granicu od Dunava do Jadrana i imali bi bolje rezultate u Prvom i Drugom Balkanskom ratu verovatno bi do njega pre doslo a ne bi doslo ni do formiranja Albanije na insistiranje Austrougarske posto se ne bi ona uklinila izmedju Srbije I Crne Gore i mozda bi izgubila pretenzije za sirenje na jug preko Srpskih teritorija. Elem sta bi bilo kad bi bilo a nije, 1914 smo tesko mogli da izbegnemo rat i bez atentata bi nas Austrougarska napala mozda malo kasnije. Sad dolazim do tacke gde se ne slazem s Vama ne kazem da sam ja u pravu ali se ne slazem. Posle okupacije 1915 godine Toplica i predeli juzno i istocno od Toplice pripali su bugarskoj okupacionoj zoni otprilike vencem Jastrepca i levo i desno islo je razgranicenje izmedju bugarske i austrougarske okupacione zone. E sad u Austrougarskoj okupacionoj zoni bilo je tesko ali kad su prosle vojne operacije koliko toliko snosljivo stanje a u bugarskoj okupacionoj zoni stanje je bilo totalno nesnosljivo. Ne tvrdim to ja, to je bilo istorijski nedavno postoje o tom periodu brojni dokumenti orgialni zapisi ratni dnevnici fotografije a postoje i tv zapisi radjeni recimo sezdetih godina kada su davali izjave jhs uvek zivi ucesnici Toplickog ustanka za TV Beograd, imate i knjigu Milivoja Perovica Toplicki ustanak gde ima orginalnih navoda iz dnevnika Koste Vojinovica koje je on nasao u bugarskom arhivu u Sofiji a taj dnevnik su bugari zaplenili mislim ako se dobro secam prilikom potera za K Vojinovicem. Iako je socijalisticka Jugoslavija imala animozitet prema svemu Srpskom i pogotovo cetnickom i komitskom ne pokusavajuci uopste objektivno istorijski da sagleda cinjenice. Imao se malo blazi stav prema Toplickom ustanku verovatno zbog velikog postovanja u narodu prema Toplickom ustanku tako da je u Prokuplju i tada postojao spomenik vojvodi Kosti Vojinovicu u parku ka bolnici i spomenik oslobodiocima i Toplickom ustanku u centru u Kursumliji je bila i sad postoji ulica vojvode Koste Vojinovica u kojoj sam imao cast jedno vreme da zivim, doduse nema ono vojvode to im je bilo previse nego se cudim sto se sad ne ispravi i doda titula vojvode ispred imena K Vojinovica zasluzio je on to posto je dao svoj mladi zivot za nasu slobodu. U skoli smo ucili o Toplickom ustanku i doduse pominjali u pozitivnom smislu Koste Vojinovica a Kosta Pecanac je neopravdano blacen zbog njegove uloge u DSR koja je po misljenju tadasnjih vlasti bila negativna mada je to sramota Kosta Pecanac je bio komita ili cetnik jos pre Balkanskih ratova i sa svojom cetom upadao je na teritoriju Stare Srbije i Juzne Srbije kako se tad zvalo Kosovo i Metohija i Severna Makedonija , boreci se za slobodu Srpskog naroda u tim krajevima i protiv turaka i prtotiv bugarskih komita sto sigurno nije mogao neko ko je kukavica nego neko ko je hrabar covek ali njegov zivot je bio buran tezak i komplikovan i za posebnu pricu. E sad na stranu vojvode i Pecanac koji po naredbi geeralstaba nije smeo i da je hteo biti za ustanak i Vojinovic koji kao mlad covek, junak od Srpskih srednjevekovnih plemica Vojinovica i Srpski oficir nije mogao da trpi okupaciju i da mirno gleda zverstva okupatora nad narodom, i sam narod je dosao u tesku situaciju koja se stalno pogorsavala. Bugari od okupacije na dalje zaveli su strahovladu zatvarali su i tukli ljude za najmanju sitnicu otimali sve sto su hteli zito i stoku ionako siromasnom narodu. Tukli a za iole vece stvari streljali ili vesali. U opstine doveli svoje predsednike u crkve doveli njihove popove poceli prisilnu bugarizaciju prinudjavali narod da menja prezimena i naciju kulminacija je bila prisilna regrutacija mladica iz naseg kraja da idu u bugarsku vojsku i da ih onda posalju na Solunski front da se bore protiv svoje brace i oceva. Zbog takvohg neljudskog odnosa bugarske nebrace bilo je puno malih odmetnickih ceta koje su se na puno mesta sukobljavale s bugarima prilikom pljacki sela i doslo bi verovatno do veceg sukoba s bugarima i bez Pecanca i Vojinovica to jest tako je i doslo do ustanka sam narod ga je podigao u Kursumlijskoj opstini bez ove dve vojvode, Kursumliju su seljaci iz okolnih sela oslobodili sami od bugara tek uvece su stigli i Vojinovic i Pecanac. Da je bilo pametno nije, da je narod mogao da trpi do proboja Solunskog fronta kako je planirala Srpska vlada bilo bi bolje ali nismo mi bili u njihovoj kozi da znamno kako je bilo nasim djedovima koji su tad bili mladici i da li su mogli sve to da trpe i sta mozemo sad nego da se s duznim pijetetom poklonimo njihovoj hrabrosti da daju svoje zivote u borbi za slobodu. Svi oni bukvalno svi zasluzuju duzno postovanje ali eto istakli su se neki, puno njih u borbama a jedan od njih je i porucnik Srpske i Crnogorske vojske vojvoda Dimitrije Begovic da ne duzim ima kompetentnijih od mene da pisu o njemu kao sto je njegov potomak dr. D Simeunovic. Ali znam da su svi ljudi u Gajtanu velikom i cuvenom selu pricali uvek za njega sve najbolje i s postovanjem. E taj vojvoda kad je bio opkoljen odbio je da se preda i na ponudu bugra da mu puste porodicu na slobodu znao je iskusni vojvoda da se bugarskim neljudima ne moze verovati i da im nije prvi ni zadnji pud da su verolomni. Poginuo je junacki povevsi sa sobom u smrt nekoliko bugarskih oficira i vojnika. Sta se moze reci nego da takve junake treba da pamtimo i da ih uvazavamo. A da je pametno sto smo dosli u takvu situacijhu nije tu ste u pravu trebali bi svi mi koliko znamo slozno da radimo na tome da ne dozvllimo da dodjemo u situaciju da mora da se ratuje i gine. Zato su jos stari rimljani imali poslovicu historia magistra vita est pa ako imamo imalo pameti i razuma necemo dozvoliti da ponovo bilo kad dodjemo u bezizlaznu situaciju. Vec treba da primenimo drugu poslovicu Ubi concordia ibi victoria ako hocemo da opstanemo. A nasim precima vecna slava i hvala . S postovanjem.

    10
    1. Dobra i iscrpna analiza. Postavlja se samo jedno logično pitanje: otkud toliko vojno sposobnih ljudi za Toplički ustanak kada se „sva“ vojska povukla preko Albanije? Ta „stajaća vojska“ je rezultat masovnog dezerstvai bežanije posle poraza od Nemaca,kojisu u Beograd ušetali bez ispaljenog metka. Sve ove nevesele priče dvorski istoričari krijuko zmija noge. Uostalom Dnevnik Koste Vojinovica je surovo svedočanstvo o javašluku i izdaji nakon poraza Ustanka.

      10
    2. Iscrpno i tačno. Ima tu nešto oko tih Bugarskih zverstava šro čak i naša istorija gura pod tepih ili najviše opišu sa jedom rečenicom. Bugare je nakon oslobođenja od Turaka naš kralj prevario. Dogovor je bio da podelimo Makedoniju a naš kralj je odlično procenio da su Bugari suviše slabi za još jedan rat a posebno ne da nama, i uzeo celu Makedoniju. Da li su se zato toliko surovo svetili ne znam?
      Još jedno moje gledište. Toliko hvaljeno partizansko ili gerilsko ratovanje je nešto jako pogrešno. Bar u ta vremena. Kako bi danas bilo ne znam? Ti zdrav, prav i uglavnom mlad ideš u šumu (ne jedeš bobice nego uzimaš hranu u sela i iz kuća na ivici sela gde upadneš, daš potvrdu ili ni to ako su u žurbi ili ti ako im gori pod nogama i beži u šumu). A kad pobiješ malo neprijatelja i kad krenu da se žestoko svete što onda te Delije ne kažu e sad idemo da se borimo za taj narod do poslednjeg, jer ovo je naše delovanje izazvalo. Ako ti je okupator osvojio zemlju onda znači da je mnogo nadmoćniji i da to nije tvoj rat jer se neće zaustaviti na osvajanju samo tvoje zemlje. Uglavnom pogledajte te iste Bugare. Uvek su imali mnogo manje žrtava od nas a uvek su bili na pogrešnoj strani istorije. Jedino im se SSSR naj… majke ali oni su svima u istočnom bloku bez obzira ko je na kojoj strani bio u WW2. Ne bi ni mi bolje prošli da nije USA, Engleska i Francuska zalegla za nas i da nije bio taj mig da obe strane zavese da se osnuju Nesvrstani. Ima naš narod izreku veži konja gde ti gazda kaže. Ali mi volimo da sili pokažemo onu stvar. Tako smo i NATO paktu pokazali a mogli smo da vidimo da se Vijetnam nije oporavio decenijama od rata sa USA. Pobedili i oni a broj civilnih žrtava i srušenih gradova u USA nula. Nikada nisi pobedio u ratu ako se rat vodi na tvojoj teritoriji. Oni kradu tvoju imovinu i ubijaju, pale i siluju a ti eventualno ubijaš njihove vojnike. Čak se i SSSR slabo osvetio Nemcima nakon vojne nadmoći. Mislim da je odnos žrtava 1 prema 6 između poginulih Nemaca i Rusa u WW2. Evo i sad mi nešto talasamo i glumimo tas na vagi, nekakve neutralne a toga u ratu nema. Ne dao Bog nekog rata. Okruženi smo neprijateljem i još su u NATO paktu. Nama bi Rusi i Kinezi dostavili oružja taman koliko i 1999. Mi smo bre enklava a svi guramo glavu u pesak a političari i tako ne rade u interesu naroda. Opet kažem ne dao Bog rata pa da saznamo istinu.

    3. Da dodam Slava našim precima. Nisu ni oni želeli da herojski ginu dok ih kod kuće čekaju žena, mnogobrojna deca, roditelji, babe, dede i stoka i njive. Ali oni rad nisu imali ni internet, ni tv, radio ni pravo da misle nego kralj kaže opšta mobilizacija i šalju te gde ćeš da se boriš po njihovoj zamisli. Tako je moj pradeda stigao do Cera da pogine. A ne zna se da je pre toga ikada išao dalje od Kuršumlije. Neka bude da jeste do Prokuplja ili čak Niša na neki stočni pijac… Nema gorih ljudi od političara. Treba njihova deca uvek da budu na prvoj liniji fronta. Drugu bi pesmu pevali i ne bi toliki „junaci“ bili preko naših života.

  3. Ма човек је легенда!А Ви господо аналитичари схватите да јунак није хтео живот зомбија и роба,није хтео да буде погнут целог живота само да би био жив и он и породица и народ…А и сад нас сви уче како треба,све непријатељи страни и домаћи,све патриоте и продане душе…Ако немамо петљу барем се сећајмо предака са петљом,ваљда ћемо се још једном пробудити…Како то Руси раде,оћеш нећеш, е сад по њиховим нотама играјте сви!Па шта сви треба да пате на Косову,док се кобајаги преговара а живот оде…

    1. Žrtva Stevana Sinđelića je ogromna. Jer smo vekovima bili pod Otomanskim carstvom. Za svaki ustanak iz tih vekova samo kapa dole. U vreme WW1 a posebno WW2 je bilo jasno da su to sukobi velikih Carevina i kraljevina plus SSSR. Za WW1 još i mogu da razumem pa tako i Dimitrija Beogovića. U WW2 pa to bi svako video da je najbolje sedeti kući. Naravno da bi Nemci regrutovali po neku četu da se ide na Rusiju. Ali uvek tamo možeš da se ugrabi dobar trenutak da s pobegne, preda. Ovako samo silne žrtve, svih uzrasta.

    2. Kakvog celog života? 4 godine 4 meseca i 14 dana. Naravno nije mogao da zna koliko će trajati. Ali kad su u rat ušle velike sile tu se mali više ništa ne pitaju. A posebno se ne pitaju pod čijom će čizmom nakon rata sa budu. To se određuje pregovorima velikih, odnosno saveznika i pobednika, tu male niko ne pita da li žele da Engleskom, Francuskom ili SSSR.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pogledajte takođe
Close
Back to top button