Soko Banja

FAM

FAM

DruštvoKuršumlijaPoslednje VestiProkupljeŽitorađa

Najveći junak Topličkog ustanka: Komitski vojvoda Dimitrije Begović, ponos srpskog roda

Mučki napad Bugarske na Srbiju 15. oktobra 1915. omogućio je da njene saveznice Austrougarska i Nemačka brzo zauzmu veliki deo Srbije, i bio presudan da te tri neprijateljske vojske zatim potisnu srpsku vojsku i veliki deo srpskog naroda sa teritorije Kraljevine Srbije u izgnanstvo i smrt.

U okupiranim krajevima zavladao je krvavi pir okupatorskih vojnika koji su ubijali, silovali i palili sve što je srpsko. Posebno su teška zverstva činili Bugari na teritorijama koje su oni okupirali, pa tako i u Toplici. Nedela bugarskih vojnika, kao i najava prisilne regrutacije srpskih mladića u bugarsku vojsku, doveli su do izbijanja opštenarodnog Topličkog ustanka u februaru 1917. kao jedinog ustanka u toku Prvog svetskog rata na teritoriji Srbije. Prema zvaničnim podacima, ustaničku vojsku je činilo 12.762 pešadinaca i 364 konjanika. Na čelu Topličkog ustanka bio je od samog njegovog početka vojvoda Kosta Vojinović, potporučnik srpske vojske, a odlukom Vrhovne srpske vojne komande vođstvu ustanka se kasnije priključio i Kosta Pećanac, rezervni pešadijski poručnik, sa iskustvom u komitskom ratovanju. Ustanici su u kratkom roku oslobodili teritoriju od 80 kvadratnih kilometara i stvorili „svoju“ državu sa sedištem u Prokuplju došavši nadomak Niša.

Okupatori su odgovorili silovitim kontraudarom za koji su prikupili 60.000 vojnika od kojih su mnogi bili Albanci i Makedonci u bugarskim uniformama. Pedeset puta jača okupatorska vojska je 25. marta 1917. razbila i potisla ustaničku vojsku u planine Toplice i Jablanice, gde su ustanici nastavili da se bore na gerilski način. Kazna za ustanak bila je jeziva. Bugarski vojnici su ubili preko 20.000 Srba civila, uglavnom žena, staraca i dece i spalili 55 sela, odnosno spalili 55.000 stambenih objekata.

Smisao svih ideja je da se potvrde u delu. Ovo je priča o tome kako se cela jedna velika i imućna porodica žrtvuje za slobodu i svesno umire za otadžbinu. Ovo je priča o Dimitriju Begoviću, tek jednom od tih div-junaka kojim se može ponositi ne samo svako ko ima ikakve veze sa Toplicom i Jablanicom, već i sa srpskim rodom.

Dimitrije Begović je bez sumnje jedan od najvećih junaka Topličkog ustanka. Tako ga doživljava i narod ovog kraja, a tako ga tretira i zvanična istorija. Kosta Pećanac ga je u svom izveštaju svrstao među sedam najhrabrijih komita Topličkog ustanka. Tome su doprineli ne samo njegovo lično junaštvo i umešnost rukovođenja, već i prinošenje života cele njegove porodice na oltar slobode. U više nego hamletovskom izboru između predaje čete kojom je rukovodio i života njegove žene i četvoro dece, izboru koji mu je okrutno nametnuo bugarski okupator, Dimitrije Begović je bez razmišljanja birao oficirsku čast i slobodu svoga naroda. Dobrosav Turović je zabeležio njegove prkosne reči koje je dugo pronosio narod: „Srpski oficir ne predaje vojsku. Znam da ćete ionako uništiti moju porodicu kao što ste uništili i druge, ali nećete uništiti srce moje i mojih boraca koji su takođe izgubili svoje članove, a koji će vam se osvetiti, vama krvolocima našeg srpskog naroda.“

Celu, ne samo užu već i širu porodicu Dimitrija Begovića bugarski vojnici su najpre mučili, a potom zatvorili u kuće i žive spalili. Ostalo je sećanje da su se deca u užasu takvog umiranja toliko splela oko majke da su ih sve morali sahraniti u jednu raku.

I pored velikog poštovanja koje ime Dimitrija Begovića uživa u narodu, o njemu se veoma malo zna. Za razliku od nekih drugih istaknutih učesnika Topličkog ustanka poput Koste Vojinovića, Koste Pećanca ili braće Vlahović o kojima je pisano mnogo, o Dimitriju Begoviću postoje tek šturi podaci.

 

Strah i trepet za bugarskog okupatora

DIMITRIJE BEGOVIĆ potiče iz čuvene loze Begovića, o kojoj piše i Marko Miljanov, u „Primerima čojstva i junaštva“, kao o uglednoj i imućnoj porodici koja je dala brojne junake i legendarnog barjaktara Begu Ivanova, čija se sablja čuva u Cetinjskom muzeju.

Svojim zaslugama stekli su ne samo ime, već i znatan imetak, pa Marko Miljanov često pominje „kulu Begovića“.

Dimitrije Begović je rođen 1890. godine u Srbiji, u Dobrom Dolu. Bio je ne samo srčani borac i uspešan komandant, nego i organizator komitskog pokreta i jedan od osnivača Jablaničkog komitskog odreda. Školovao se za oficira. Oženio se nevestom iz ugledne rovačke porodice Perovića i prizetio u Stublima. Žena mu se zvala Milosava. U periodu od kraja novembra 1915. kada je sa činom potporučnika stigao u Stublu da doleči rane iz Cerske bitke, pa sve do jula 1916. godine Dimitrije Begović je zajedno sa više lokalnih patriota među kojima se posebno isticao sveštenik Dimitrije Dimitrijević zvani Mita Komita marljivo, formirao komitsku organizaciju u topličkom kraju. Stvorena je kadrovska baza za Jablanički komitski odred koji je po formiranju podeljen u tri čete sa komandirima – četovođama. Do početka ustanka odred je narastao na 1.200 boraca. Među ustanicima bile su i 33 žene, tri Rusa, 41 Albanac, jedan Čeh i jedan Bugarin. Od samog osnivanja Jablaničkog odreda Dimitrije Begović je komandovao prvom četom tog odreda kao četovođa. Ta četa je tokom svog postojanja brojala između 120 i 180 ustanika. Nakon odlaska vojvode Vlahovića, Dimitrije Begović postaje od 11. juna 1917. godine komandant celog Jablaničkog odreda, a time i vojvoda.

(Komandant Jablaničkog odreda, Foto Istorijski muzej Beograda, Istorijski muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Arhiv Negotina, Zavod za zaštitu spomenika i Vikipedija)

Dimitrije Begović se pominje prvo kao potporučnik, a kasnije i poručnik srpske vojske i komitski četovođa Topličkog ustanka u više napisa, posebno u knjigama Jovanke Begović „Ispaćena žena“, Dobrosava Turovića „Junaci Gvozdenog puka i „Toplički ustanak“, Milivoja Perovića.

Malo je poznato da je, pre nego što je sa drugim rodoljubima podigao Toplički ustanak, učestvovao u borbama na Ceru gde je i ranjen, pa je radi oporavka upućen na kućno lečenje koje je sprovodio uglavnom u kući porodice njegove žene u Medveđi.

Prema navodimaA Jovanke Begović i Dobrosava Turovića, on je, na poziv Bugara da se preda, iako teško ranjen, aktivirao poslednju bombu i njome razneo nekoliko neprijateljskih vojnika. Legenda, rasprostranjena u narodu (začudo, bliska i bugarskim zvaničnim opisima ovog događaja) kaže da je teško ranjeni Begović odgovorio Bugarima da će se, kao oficir, predati samo oficiru. Bugarski oficiri su se polakomili na nagradu u novcu i napredovanju u činu, progurali su se u prve redove – želeći da lično uhvati komitskog vođu koji je bio, ne samo za sve njih već i za njihove starešine, strah i trepet.

(Grob Dimitrija Begovića na Radan planini , Foto Istorijski muzej Beograda, Istorijski muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Arhiv Negotina, Zavod za zaštitu spomenika i Vikipedija)

Kada su mu prišli dovoljno blizu, Dimitrije je aktivirao nekoliko ručnih bombi koje je stavio na grudi, pod oficirsku bluzu. Od eksplozije su, na licu mesta, poginula dva bugarska oficira, a treći kasnije – od zadobijenih povreda. Izbezumljeni od besa, bugarski vojnici su se iživljavali na mrtvom Begoviću. Kivni što im nije dospeo živ, da ga, prema bugarskim ratnim običajima, bestijalno muče do smrti, odsekli su mu glavu i u zaprežnim kolima nosali nabijenu na kolac kroz srpska sela, uzvikujući: „Evo glave vašeg čuvenog junaka Dimitrija Begovića. Nema više ko da vas brani!“

Tako je februarske studene noći 1918. samo nekoliko meseci pre oslobođenja Srbije, na Radan planini, nedaleko od Prolom banje, svoj junački život okončao jedan od najvećih komita Topličkog ustanka Dimitrije Begović. U samom činu njegove smrti ima nečeg ne samo očito sinđelićevskog već i obilićevskog, viteškog, čak – oficirski i pobedničkog i džentlmenskog, kada je ubio sebi ravne. I njegov poslednji gest je vojnički uspeh.
(Novosti, autor akademik Dragan Simeunović)
6
1
Soko Banja

Povezano

9 komentara

  1. Kazna za ustanak bila je jeziva. Bugarski vojnici su ubili preko 20.000 Srba civila, uglavnom žena, staraca i dece i spalili 55 sela, odnosno spalili 55.000 stambenih objekata.

    U našoj istoriji je uvek život bio najjeftiniji. Lako je podići ustanak. Kada uzmemo u obzir snagu i brojnost neprijatelja, kao i oružanu nadmoć, vrlo nepromišljeno. Isto smo imali i u drugom svetskom ratu. Posle kad ti okupator strelja 100 za jednog ša čak i decu iz škole, kad rat prođe a ti uzmeš vlast, svoju borbu proglasiš herojskom a streljanu decu smestiš u udžbenike.
    Pjesma je objavljena tek nakon završetka drugog svjetskog rata. Krvava bajka se smatra jednim od najsnažnijih poetskih djela inspiriranih ratnim zbivanjima na području bivše Jugoslavije, a u doba SFR Jugoslavije je bila obavezno štivo u nastavnim programima osnovnih škola.

    Jedna rečenica iz filma opisuje i partizane i ustanike (hrabro je to a kad krenu sda streljaju, kolju i siluju iz osvete ti zapališ u šumu) polako bezmozgaši prvo procenite silu i da li možeš da odbraniš narod nakon faktora iznenađenja? Potporučnik i poručnik na svoju ruku.
    Rečenica iz filma Sabirni Centar Ne volim naoružane avanturiste. Opisuje da besmisao ustanka protiv mnogo jačeg neprijatelja. Da se zapitamo koliko bi manje žrtava bilo? Recimo u Beogradu je za vreme trajanja WW2 ubijen po Nemačkim arhivama 1 ili ni jedan vojnik (kažu infarkt) a po našim jedan ili čak dva. Jeste li ljubitelji Otpisanih šokirani obim istorijskim podatkom? Ponoviću nikada okupator ne bi ni 10 deo zločina počinio da smo čekali da se velike sile obračunaju među sobom. To su njihovi ratovi ne naši. Naši su bili balkanski. Pobednik piše istoriju i udžbenike pa vam gurnu istinu pod tepih, sebe proglase herojima i uzmu vile na dedinju.

    9
    3
    1. Retko razborit i istinski komentar u moru mitomanskih i demagoskih nebuloza. Srbija je u xx veku dala najveće ljudske žrtve da bi došlau današnje zamiruće stanje. Tome su najviše doprineli bezdušni političari i potkupljivi klimoglavi intelektualci.

      12
      4
  2. Pa izmedju ostalog politika je vestina moguceg i ja licno bi se slozio sa vecinom stavova u Vasem komentaru. Ali istorija nije tako jednostavna da se svi dogadjaji mogu gledati jednako bilo je tu svega i do nas i do drugih nekad se moglo bolje nekad nije a vladari i elita su se ponasali kako su znali i umeli a i u skladu sa svojim i drzavnim interesima e kakav je tu bio balans to ne znamo i medjunaroednim okolnostima. Da ne sirim mnogo slazem se da je pametnije voditi politiku nego ratovati posto mi mali vecinom sluzimo velikim silama kao monete. Morali bi da budemo mnogo sposobniji, pametniji, obrazovaniji, posteniji a i patriote, mislim na one na celu koji treba da nadju najbolje resenje za nas u datom vremenu i situaciji. A sto se tice DSR nije nasa elita uopste odigrala kako treba mislim u nasem Srpskom interesu ni vlada ni kralj niti kasnije JVUO ni NOV ni izbeglicka vlada jer svi su oni u nekom trenutku bili neka elita koja je imala neku moc i donosila neke odluke koje su imale neke posledice. Doduse lako je nama sa ove distance da kriitikujemo njih ali sad drugo i ne mozemo nego da to sagledamo i da pokusamo da ne pravimo slicne greske. Najbolje je izgleda naslicivao dogadjaje knez Pavle i pokusao je nesto da uradi ali nije uspeo, zasto to je stvar za analizu. i D. Mihajlovic je imao u pocetku solidnu i mozda jedino mogucu koncepciju u datom trenutku koja bi dala dugorocno relativno najbolje rezultate i najmanje gubitke kod Srpskog naroda Ali mu razvoj situacije vise a manje neke njegove greske nisu isi na ruku. Za Tita i NOP nema sta da se kaze njima nije ni bio cilj dobrobit Srpskog naroda on se covek borio za svoj narod i to maskirao u neku svoju licnu ideologiju i svojim lukavstvom i srecnim okolnostima po njega izvukao maksimum maksimuma za sebe a Srpski narod globalno unistio i unazadio. Sav ovaj nesrecni splet okolnosti rezultirao je etnickom i teritorijalnom katastrofom naseg naroda cije posledice osecamo do danas u kontinuitetu.
    Sto se tice PSR ne bi se slozio s Vama u potpunosti. Uzevsi noviju istoriju Srskog naroda od 1804 pa nadalje islo je to uzlaznom linijom sve do 1914 godine normalno uz neke greske ali lako je meni sada reci da su te greske mogle biti izbegnute nije njima tada bilo lako, mi mali, neprijatelja koliko hoces okolo najgori neprijatelji su nam bili tu oko nas Turska carevina i Austrougarska monarhija obe susedne zmlje velike sile, ma dobro smo ostali zivi i sjajno se izborili 1878 na Berlinskom kongresu za nezavisnost cak dve Srpske zemlje Srbije i Crne Gore. Najgore je sto tada nismo ako smo uopste mogli nekako da izborimo da oslobodimo Rasku oblast time bi imale zajednicku granicu Srbija i Crna Gora i na vreme bi se ujedinili kad i Nemacka i Italija i na vreme bi se resilo pitanje dinastije koja bi vladala ujedinjenim Srpskim zemljama i ne bi bilo trvenja u narednih pedeset godina izmedju Karadjordjevica Petrovica i Obrenovica ko ce vladati ujedinjenom Srbijom posto te dinasticke borbe uvek nanose velike stete drzavi i narodu, sujeta je cudo svi su hteli da budu glavni bili sposobni za titulu kralja ili nesposobni. A tako ujedinjeni imali bi zajednicu granicu od Dunava do Jadrana i imali bi bolje rezultate u Prvom i Drugom Balkanskom ratu verovatno bi do njega pre doslo a ne bi doslo ni do formiranja Albanije na insistiranje Austrougarske posto se ne bi ona uklinila izmedju Srbije I Crne Gore i mozda bi izgubila pretenzije za sirenje na jug preko Srpskih teritorija. Elem sta bi bilo kad bi bilo a nije, 1914 smo tesko mogli da izbegnemo rat i bez atentata bi nas Austrougarska napala mozda malo kasnije. Sad dolazim do tacke gde se ne slazem s Vama ne kazem da sam ja u pravu ali se ne slazem. Posle okupacije 1915 godine Toplica i predeli juzno i istocno od Toplice pripali su bugarskoj okupacionoj zoni otprilike vencem Jastrepca i levo i desno islo je razgranicenje izmedju bugarske i austrougarske okupacione zone. E sad u Austrougarskoj okupacionoj zoni bilo je tesko ali kad su prosle vojne operacije koliko toliko snosljivo stanje a u bugarskoj okupacionoj zoni stanje je bilo totalno nesnosljivo. Ne tvrdim to ja, to je bilo istorijski nedavno postoje o tom periodu brojni dokumenti orgialni zapisi ratni dnevnici fotografije a postoje i tv zapisi radjeni recimo sezdetih godina kada su davali izjave jhs uvek zivi ucesnici Toplickog ustanka za TV Beograd, imate i knjigu Milivoja Perovica Toplicki ustanak gde ima orginalnih navoda iz dnevnika Koste Vojinovica koje je on nasao u bugarskom arhivu u Sofiji a taj dnevnik su bugari zaplenili mislim ako se dobro secam prilikom potera za K Vojinovicem. Iako je socijalisticka Jugoslavija imala animozitet prema svemu Srpskom i pogotovo cetnickom i komitskom ne pokusavajuci uopste objektivno istorijski da sagleda cinjenice. Imao se malo blazi stav prema Toplickom ustanku verovatno zbog velikog postovanja u narodu prema Toplickom ustanku tako da je u Prokuplju i tada postojao spomenik vojvodi Kosti Vojinovicu u parku ka bolnici i spomenik oslobodiocima i Toplickom ustanku u centru u Kursumliji je bila i sad postoji ulica vojvode Koste Vojinovica u kojoj sam imao cast jedno vreme da zivim, doduse nema ono vojvode to im je bilo previse nego se cudim sto se sad ne ispravi i doda titula vojvode ispred imena K Vojinovica zasluzio je on to posto je dao svoj mladi zivot za nasu slobodu. U skoli smo ucili o Toplickom ustanku i doduse pominjali u pozitivnom smislu Koste Vojinovica a Kosta Pecanac je neopravdano blacen zbog njegove uloge u DSR koja je po misljenju tadasnjih vlasti bila negativna mada je to sramota Kosta Pecanac je bio komita ili cetnik jos pre Balkanskih ratova i sa svojom cetom upadao je na teritoriju Stare Srbije i Juzne Srbije kako se tad zvalo Kosovo i Metohija i Severna Makedonija , boreci se za slobodu Srpskog naroda u tim krajevima i protiv turaka i prtotiv bugarskih komita sto sigurno nije mogao neko ko je kukavica nego neko ko je hrabar covek ali njegov zivot je bio buran tezak i komplikovan i za posebnu pricu. E sad na stranu vojvode i Pecanac koji po naredbi geeralstaba nije smeo i da je hteo biti za ustanak i Vojinovic koji kao mlad covek, junak od Srpskih srednjevekovnih plemica Vojinovica i Srpski oficir nije mogao da trpi okupaciju i da mirno gleda zverstva okupatora nad narodom, i sam narod je dosao u tesku situaciju koja se stalno pogorsavala. Bugari od okupacije na dalje zaveli su strahovladu zatvarali su i tukli ljude za najmanju sitnicu otimali sve sto su hteli zito i stoku ionako siromasnom narodu. Tukli a za iole vece stvari streljali ili vesali. U opstine doveli svoje predsednike u crkve doveli njihove popove poceli prisilnu bugarizaciju prinudjavali narod da menja prezimena i naciju kulminacija je bila prisilna regrutacija mladica iz naseg kraja da idu u bugarsku vojsku i da ih onda posalju na Solunski front da se bore protiv svoje brace i oceva. Zbog takvohg neljudskog odnosa bugarske nebrace bilo je puno malih odmetnickih ceta koje su se na puno mesta sukobljavale s bugarima prilikom pljacki sela i doslo bi verovatno do veceg sukoba s bugarima i bez Pecanca i Vojinovica to jest tako je i doslo do ustanka sam narod ga je podigao u Kursumlijskoj opstini bez ove dve vojvode, Kursumliju su seljaci iz okolnih sela oslobodili sami od bugara tek uvece su stigli i Vojinovic i Pecanac. Da je bilo pametno nije, da je narod mogao da trpi do proboja Solunskog fronta kako je planirala Srpska vlada bilo bi bolje ali nismo mi bili u njihovoj kozi da znamno kako je bilo nasim djedovima koji su tad bili mladici i da li su mogli sve to da trpe i sta mozemo sad nego da se s duznim pijetetom poklonimo njihovoj hrabrosti da daju svoje zivote u borbi za slobodu. Svi oni bukvalno svi zasluzuju duzno postovanje ali eto istakli su se neki, puno njih u borbama a jedan od njih je i porucnik Srpske i Crnogorske vojske vojvoda Dimitrije Begovic da ne duzim ima kompetentnijih od mene da pisu o njemu kao sto je njegov potomak dr. D Simeunovic. Ali znam da su svi ljudi u Gajtanu velikom i cuvenom selu pricali uvek za njega sve najbolje i s postovanjem. E taj vojvoda kad je bio opkoljen odbio je da se preda i na ponudu bugra da mu puste porodicu na slobodu znao je iskusni vojvoda da se bugarskim neljudima ne moze verovati i da im nije prvi ni zadnji pud da su verolomni. Poginuo je junacki povevsi sa sobom u smrt nekoliko bugarskih oficira i vojnika. Sta se moze reci nego da takve junake treba da pamtimo i da ih uvazavamo. A da je pametno sto smo dosli u takvu situacijhu nije tu ste u pravu trebali bi svi mi koliko znamo slozno da radimo na tome da ne dozvllimo da dodjemo u situaciju da mora da se ratuje i gine. Zato su jos stari rimljani imali poslovicu historia magistra vita est pa ako imamo imalo pameti i razuma necemo dozvoliti da ponovo bilo kad dodjemo u bezizlaznu situaciju. Vec treba da primenimo drugu poslovicu Ubi concordia ibi victoria ako hocemo da opstanemo. A nasim precima vecna slava i hvala . S postovanjem.

    10
    1. Dobra i iscrpna analiza. Postavlja se samo jedno logično pitanje: otkud toliko vojno sposobnih ljudi za Toplički ustanak kada se „sva“ vojska povukla preko Albanije? Ta „stajaća vojska“ je rezultat masovnog dezerstvai bežanije posle poraza od Nemaca,kojisu u Beograd ušetali bez ispaljenog metka. Sve ove nevesele priče dvorski istoričari krijuko zmija noge. Uostalom Dnevnik Koste Vojinovica je surovo svedočanstvo o javašluku i izdaji nakon poraza Ustanka.

      10
    2. Iscrpno i tačno. Ima tu nešto oko tih Bugarskih zverstava šro čak i naša istorija gura pod tepih ili najviše opišu sa jedom rečenicom. Bugare je nakon oslobođenja od Turaka naš kralj prevario. Dogovor je bio da podelimo Makedoniju a naš kralj je odlično procenio da su Bugari suviše slabi za još jedan rat a posebno ne da nama, i uzeo celu Makedoniju. Da li su se zato toliko surovo svetili ne znam?
      Još jedno moje gledište. Toliko hvaljeno partizansko ili gerilsko ratovanje je nešto jako pogrešno. Bar u ta vremena. Kako bi danas bilo ne znam? Ti zdrav, prav i uglavnom mlad ideš u šumu (ne jedeš bobice nego uzimaš hranu u sela i iz kuća na ivici sela gde upadneš, daš potvrdu ili ni to ako su u žurbi ili ti ako im gori pod nogama i beži u šumu). A kad pobiješ malo neprijatelja i kad krenu da se žestoko svete što onda te Delije ne kažu e sad idemo da se borimo za taj narod do poslednjeg, jer ovo je naše delovanje izazvalo. Ako ti je okupator osvojio zemlju onda znači da je mnogo nadmoćniji i da to nije tvoj rat jer se neće zaustaviti na osvajanju samo tvoje zemlje. Uglavnom pogledajte te iste Bugare. Uvek su imali mnogo manje žrtava od nas a uvek su bili na pogrešnoj strani istorije. Jedino im se SSSR naj… majke ali oni su svima u istočnom bloku bez obzira ko je na kojoj strani bio u WW2. Ne bi ni mi bolje prošli da nije USA, Engleska i Francuska zalegla za nas i da nije bio taj mig da obe strane zavese da se osnuju Nesvrstani. Ima naš narod izreku veži konja gde ti gazda kaže. Ali mi volimo da sili pokažemo onu stvar. Tako smo i NATO paktu pokazali a mogli smo da vidimo da se Vijetnam nije oporavio decenijama od rata sa USA. Pobedili i oni a broj civilnih žrtava i srušenih gradova u USA nula. Nikada nisi pobedio u ratu ako se rat vodi na tvojoj teritoriji. Oni kradu tvoju imovinu i ubijaju, pale i siluju a ti eventualno ubijaš njihove vojnike. Čak se i SSSR slabo osvetio Nemcima nakon vojne nadmoći. Mislim da je odnos žrtava 1 prema 6 između poginulih Nemaca i Rusa u WW2. Evo i sad mi nešto talasamo i glumimo tas na vagi, nekakve neutralne a toga u ratu nema. Ne dao Bog nekog rata. Okruženi smo neprijateljem i još su u NATO paktu. Nama bi Rusi i Kinezi dostavili oružja taman koliko i 1999. Mi smo bre enklava a svi guramo glavu u pesak a političari i tako ne rade u interesu naroda. Opet kažem ne dao Bog rata pa da saznamo istinu.

    3. Da dodam Slava našim precima. Nisu ni oni želeli da herojski ginu dok ih kod kuće čekaju žena, mnogobrojna deca, roditelji, babe, dede i stoka i njive. Ali oni rad nisu imali ni internet, ni tv, radio ni pravo da misle nego kralj kaže opšta mobilizacija i šalju te gde ćeš da se boriš po njihovoj zamisli. Tako je moj pradeda stigao do Cera da pogine. A ne zna se da je pre toga ikada išao dalje od Kuršumlije. Neka bude da jeste do Prokuplja ili čak Niša na neki stočni pijac… Nema gorih ljudi od političara. Treba njihova deca uvek da budu na prvoj liniji fronta. Drugu bi pesmu pevali i ne bi toliki „junaci“ bili preko naših života.

  3. Ma čovek je legenda!A Vi gospodo analitičari shvatite da junak nije hteo život zombija i roba,nije hteo da bude pognut celog života samo da bi bio živ i on i porodica i narod…A i sad nas svi uče kako treba,sve neprijatelji strani i domaći,sve patriote i prodane duše…Ako nemamo petlju barem se sećajmo predaka sa petljom,valjda ćemo se još jednom probuditi…Kako to Rusi rade,oćeš nećeš, e sad po njihovim notama igrajte svi!Pa šta svi treba da pate na Kosovu,dok se kobajagi pregovara a život ode…

    1. Žrtva Stevana Sinđelića je ogromna. Jer smo vekovima bili pod Otomanskim carstvom. Za svaki ustanak iz tih vekova samo kapa dole. U vreme WW1 a posebno WW2 je bilo jasno da su to sukobi velikih Carevina i kraljevina plus SSSR. Za WW1 još i mogu da razumem pa tako i Dimitrija Beogovića. U WW2 pa to bi svako video da je najbolje sedeti kući. Naravno da bi Nemci regrutovali po neku četu da se ide na Rusiju. Ali uvek tamo možeš da se ugrabi dobar trenutak da s pobegne, preda. Ovako samo silne žrtve, svih uzrasta.

    2. Kakvog celog života? 4 godine 4 meseca i 14 dana. Naravno nije mogao da zna koliko će trajati. Ali kad su u rat ušle velike sile tu se mali više ništa ne pitaju. A posebno se ne pitaju pod čijom će čizmom nakon rata sa budu. To se određuje pregovorima velikih, odnosno saveznika i pobednika, tu male niko ne pita da li žele da Engleskom, Francuskom ili SSSR.

Back to top button