Oživela kutija prošlosti!

Postoji jedna mala kutija prošlosti.

Smeštena na polici, zaboravljena, tiha… a opet živa.

2017. godine, sasvim slučajno, na pijaci sam kupio mali filmas aparat — Agfa Optima. Platio sam ga nekih 700 dinara. Delovao je kao nov, kao da ga vreme nije ni dotaklo. Nisam tada znao ništa o analognim aparatima, nikada nisam slikao na filmu. Uzeo sam ga više kao ukras nego kao alat, i ostavio ga među stvarima koje čuvamo, a na koje polako zaboravimo.

A onda je u moje ruke došao film — Kodak gold 200, istekao, za mnoge bezvredan… ali za mene prvi.

Ubacio sam ga, napravio nekoliko kadrova, beznačajnih u tom trenutku. Ulice. Detalji. Trenuci bez težine.

Film je ostao u tami aparata a aparat na policu, da čeka neka druga vremena.

Digitalno doba — danas za deset minuta ispucam 200 fotografija bez razmišljanja. A taj mali film… čuvao sam ga kao zlato. Nisam znao zašto, samo sam osećao da mora da ostane.

Godine su prolazile.

Osam dugih godina.

Pre nekoliko dana ponovo sam uzeo aparat u ruke.

Sve se promenilo — grad, život, ja.

Odlučio sam: vreme je da pošaljem film na razvijanje.

Javim se drugu Pe Ga , pošaljem mu film i ostaje samo da čekam.

Sumorna nedelja, tišina, a onda poruka:

„Ima nešto na filmu.”

Te reči su bile kao zrak sunca kroz oblake.

Nekoliko dana kasnije stigle su fotografije.

A među njima — jedna koja me je posebno slomila i sastavila u isto vreme.

Prva fotografija: senka prozora manastira Svetog Nikole, spuštena preko odežde oca Grigorija.

Taj kadar… zrno, nežna svetlost, prašina vremena.

Ali iza toga — uspomena.

Otac Grigorije, sa svojim tihim, dubokim rečima, podrškom koju sam uvek nosio u sebi.

Za vreme kovida, on se upokojio… a ova fotografija je otvorila prozor kroz koji se vratilo sve: njegove besede, blaga mudrost, uteha koju je davao. Kao da je još jednom tu.

Kao da ta svetlost i dalje pada preko njegovog prisustva.

U vremenu kada mi digitalni aparat daje 40 slika u sekundi, kada je mrak svetao kao dan, kada je sve savršeno — shvatim da najdraža fotografija ne mora biti tehnički savršena.

Zrno, blagi šum, nečistoće filma, retro tonovi — sve to dobije dušu.

Ali kadrovi… oni pričaju priču.

Na ovim fotografijama vreme je ostalo zarobljeno:

– ulice koje se danas presijavaju od popločanih trotoara, nekada su bile obične, prašnjave, oronule

– centar kojim je tada prolazio saobraćaj, danas je šetalište

– manastir sa jednom kulom u obnovi, danas zasijao u punom sjaju

– sinobus, koji nekada prolazio, danas je samo sećanje, jer vozova više nema.

A jedna jedina fotografija, ona prva — vratila je i čoveka koga više nema, ali živi u sećanju.

U vremenu u kojem digitalija svaku sekundu napada i grize, shvatam da me jedna mala Agfa i film iz 2017. vodi nekoliko decenija unazad.

Vraća me tamo gde je sve počelo.

Vraća me na film.

(Tekst i foto Marko Raković)