Čitanje knjiga predstavlja jedinstveno, neponovljivo zadovoljstvo. Nažalost, bez obzira na ovu činjenicu, druženje sa knjigom je postalo navika koja je poslednjih godina u sve većem opadanju, a glavni uzrok tome je svakako razvoj tehnologije i digitalnih medija, kompjutera, pametnih telefona… Ono čega mnogi ljudi nisu svesni jeste da od čitanja knjiga imamo višestruke koristi.

Urednici Lagune preporučuju sledeće knjige za čitanje:

Osman

Radovan Samardžić

Nadaren kao pripovedač, naš poznati istoričar Radovan Samardžić pisao je svoje istorijske portrete u duhu najboljih srpskih romansijera, kao uzbudljive i nadahnute „dokumentarne“ romane u kojima ćemo istoriju čitati kao fikciju, a stilske figure i bogatu leksiku kao ukras koji se skladno uklapa u temeljno istražene činjenice.

Pored Sulejmana i Rokselane i Mehmeda Sokolovića, takav je i Samardžićev Osman, tragična povest o usponu i padu prvog i poslednjeg otomanskog sultana koga su, u njegovoj sedamnaestoj godini, ubile njegove dvorske sluge. Bio je široko obrazovan i pravedan vladar, donekle mladalački naivan, govorio je više jezika, ratovao protiv Persijanaca i Poljaka, pokušavao da osvoji Rim i nastojao da reformiše tursku vojsku, u čemu je surovo osujećen, svrgnut i pogubljen.

Priča o ovom nesrećnom vladaru s početka XVII veka, koji je inspirisao i Ivana Gundulića da napiše istoimeni ep, istovremeno je i priča o turskim janičarima, najuticajnijem redu turske vojske, sastavljenom uglavnom od „stranaca“, poturica koji su regrutovani još kao deca iz turskih hrišćanskih provincija na Balkanu, pa školovani i obučavani u turskim vojnim školama da bi postali najmoćniji i najodaniji sultanovi ratnici. Drama njihove pobune protiv sultana, žive slike previranja i koloplet smutnji na carigradskoj pozornici u središtu su ove hronike, uzbudljive poput kakvog srednjevekovnog trilera.

„Tragična greška mladog sultana Osmana bila je već u tome što je pokušao obnoviti carstvo preziđujući temelje na kojima je podignuto…, slušao je savete svojih dvorana da treba ukinuti janičarski red i umesto njega dovesti vojsku iz azijskih i afričkih zemalja.“

Ta kobna greška koštala ga je i prestola i života…

Spori povratak kući: Četvoroknjižje

Peter Handke

Nobelova nagrada za književnost 2019.

U prvom delu četvoroknjižja geolog Valentin Zorger, koji se na Aljasci, daleko od doma i porodice, izgubio u poslu, sada se sprema na povratak kući. Put za Evropu je dug, on vodi kroz velike gradove Amerike, sve do grada svih gradova, gde će Zorger konačno formulisati zakon svojih postupaka koji čini njegov povratak u Evropu neminovnim.

„Po povratku u Evropu bila mi je potrebna dnevna doza napisanog; i ponovo sam čitao mnogo toga.“ Prva rečenica Pouke Sent Viktoara, drugog dela četvoroknjižja, identifikuje Zorgera kao projekciju autora, pisca koji poput geologa, ali sada u potrazi za redefinisanjem sebe i svoje umetnosti, kreće u istraživanje planine koju je Sezan – „učitelj čovečanstva današnjice“ – uvek iznova slikao.

U Detinjoj povesti Handke piše o periodu kada ga je supruga napustila i ostavila s malim detetom. Daleko od bilo kakve patetike, ali i svake pedagoške namere, pripovedač usvaja neutralni stav istoričara. Detinja povest je, tako, istorija deteta o kojem brine „odrasli“. Ali detinjstvo kod Handkea nije čist, iskonski početak – ne odabire se priča o detinjstvu da bi nova nevina usta potvrdila staru istinu.

Detinjstvo, pre svega, znači slabost, a slabost je biti u otporu, rastrzan, rasredišten, biti uvek tamo gde nismo. „Vraćaj se kući u tuđinu. Samo si tamo ovde…“, uzvikuje Gregoru (autorovom alter egu) starica u dramskoj poemi Kroz sela.

Spori povratak kući predstavlja prekretnicu u Handkeovoj književnosti: okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde je put mesto za „epski korak“, koji se odvaja od duge tradicije ratne i osvajačke epike (od Homera) i mir čini privlačnim.

Tajni grad

K. Dž. Doerti, Karina Rozenfeld